РАДМИЛА ЈОВОВИЋ – НИ МУШКАРЦИ ВИШЕ НИСУ ….

Објави Сатиргора

 

Какви су ови данашњи мушкарци, то је страшно. Све мисле на искрену љубав, нико не мисли на секс.

Упознам га ја у бифеу „Ливно“ на Славији.

– Милунка – кажем – и пружам му наманикинирану руку.

– Драго ми је, Марко. Шта ћете да попијете?

– Је л одобравати ви кад жене пију алкохол?

– Одобравам.

– Онда три вињака.

Дрмнемо ми по три вињачића, да дођем себи. Ја себи, она себи, а потајно сам се надала и он мени. Мислим, поштен је човјек, ако га зовнем – оће.

– А да прошетамо мало? – каже он.

– Каква шетња, јеси ли ти нормалан! Да сам хтјела да шетам ја бих из Барајева дошла пешке.

Паднем у депресију и одем у биоскоп. „Љубавник великог стила“. Ајде да видимо и то. Седнем између два мушкарца. Позади још два, испред неки пар, љуби се. Благо теби, сестро! Добро је, можда се овим око мене роди нека идеја…

Прође сат. Ништа. Боже, да л ће неко да ме ћапи? Бар за руку. Ништа. Изем ти матине мушкарце.
Пођем на Калемегдан. Чула ја, тамо оргије у природи. Успут свратим у бифе „Плужине“да дрмнем још два вињака. Гледам оног келнера, мој тип. На дужности је; значи, ништа, а мени хитно.

Седнем на клупу, запалим цигару и прекрстим оне две сиротице, само су и прекрштене у последње време. Не сећам се кад сам их полседњи пут..

Она два случаја из бифеа „плужине“ баш дрмају..

Пролазе мушкарци. Јој, да ми је један! Де сте сатири, дошло ми да крикнем! Ништа.

Приђе један с леђа. Каже:

– Имате ли ватре?

Ја му креснем. Срце оће да ми стане. То јест, није баш срце, ал нећу сад да улазим у детаље. Пита је л слободно..

– Слободно је, него шта него слободно, слободно седите.Гледа ме, гледа, а ја ћу да нестанем од лепоте.

– Осећате се на алкохол – каже.  – Шта сте пили?

– Вињаке, пет комада.

– Па, због чега сте се тако напили?

Па, због вињака.

Оде. Е баш сам ја будала искрена. Ноћ, шта ћу сада?  Назад у Барајево, а не иде ми се. Тамо није остао ниједан мушкарац, проверавам годинама.Ништа, назад у Барајево.

Седнем  аутобус, на место број шест, близу шофера. Брка, изгледа ми погодан. Кад заврне онај волан мене пр0ђу марци..

Намигнем му. Он гледа у ретровизор и смешка се. Ти си тај, мислим се ја.

Одједном чујем глас са седишта иза себе;

– Милунка!? Ма, иди, куме, не заноси се. Ја сам на њој дебитовао, а данас само брзи воз преко ње није прешао.

Мени непријатно.

Стигнемо у Барајево. Шофер ми даде руку кад сам излазила. Ја станем мало са човеком да видим да л ће нешто бити.

Кад, одједном – мој бурзер…Тражи ме по селу цео дан.

– Вуци се кући – каже.

Шта ћу, пођем, буразер је то.

Е, људи, мислим се , што нисам мушко, јебо би му сестру!