Награђена прича Милка Стојковића

Објави Сатиргора 7. децембар 2020.7. децембар 2020.

КАО САВ НОРМАЛАН СВЕТ

– Грашак?
– Грашак, – одговори жена.
– Ово је трећи дан. Ручак-вечера, ручак-вечера, ручак вечера.
   – Да се не баци. Сутра ће бити купус. Само је купус јефтинији од грашка.
   – Па опет три дана.
   – Можда и пет, кисео купус има дужи рок трајања. Заборавио си да је пре грашка била боранија, а она ван сезоне има цену као месо.
   – Петровићи данас имају за ручак роштиљ.
   – Шта мене брига за Петровиће, не знају они да се здраво хране.
   – Јовановићи су за викенд имали печење.
   – Од својих су пара купили, нису моје трошили. Ја једва одвојим и за кило пасуља.
   – Живковићи бар два пута месечно вечерају у ресторану.
   – Могао си лепо за викенд код Јовановића, данас код Петровића, на вечеру са Живковићима, – са пуно oна горчине превали преко зуба.
   Ту ме жена прекорно погледа, прогута кнедлу, мислим да сам јој чак и сузу спазио у крајичку ока. Беше ми је жао, али заиста жао. Па шта је она крива што се нас двоје нисмо снашли, што нам зараде мале, што смо остали заглављени негде између прошлости и садашњости. Колико зарадимо, толико трошимо. Други више зарађују, више троше.
   – Је ли, – испитивачки ће она, – а одакле ти знаш ко шта руча, ко шта вечера, ко иде у кафану, кад нити из куће излазиш нити се па с ким посећујеш?
   – Како одакле!? Па са фејсбука. Ено пун фејсбук трпеза, слава, рођендана, свадби, летовања, зимовања, само на мом профилу поучне и мудре мисли.
   – Аха, – зналачки ће она као научник када му на ум падне генијална идеја. – Седни за сто! Укључи компјутер! – Тако је заповеднички реаговала као да је завршила војну академију. –  Отвори ми налог на фејсбуку, хоћу да имам и ја профил!
   Речено – учињено.
   Еееееее!

   За дан-два поче и у нашој кући да се једе боље. Било је сада и на нашој трпези свега и свачега. Од најобичнијег роштиља до морских плодова. Све то моја паметнија половина ишчачка на интернету, преузме, па објави. По богато постављеним обедима смо већ у првих неколико дана превазишли ближи комшилук и даљу родбину.
   – Знаш шта, – зналачки ће, намигујући ми, прозбори једно вече жена, – могли би смо овог лета да путујемо на море преко фејсбука, а наравно кад падне снег негде на планину. Кад могу сви можемо и ми.
   И тако сад Ја, Жена и Бог да поживи овај фејсбук, живимо као сав нормалан свет.