ИСКРЕ КОЈЕ СЕ НЕ ГАСЕ – Момчило Бојовић о Вуку Безаревићу

Објави Сатиргора

ИСКРЕ КОЈЕ СЕ НЕ ГАСЕ

Ни улице града мога, чини ми се, нијесу више онакве какве су биле када је њима корачао, својим одмјереним, стаменим кораком, Вуко Безаревић. Сваки његов корак као да је био прорачунат, а никада у животу није рачунао и прорачунавао…Лицем је увијек био окренут према животу, не само зато што није осјећао његову пролазност и наслућивао мрачну страну човјековог постојања, него, прије свега, због тога што је био један од оних који вјерују да се и смрт и пролазност могу премостити и савладати стваралачком мишљу, свјесним напором и упорним радом. Што је вјеровао да је то човјеков главни позив и његова дужност на земљи, да је у томе и сва човјекова мука и сва његова величина.
Колико је, само, у њему било оптимизма.!
Имао је неограничену и неуништиву вјеру у живот, у човјека, у смисао људског рода и могућност напретка.
Зато ће у сјећањима свих оних који су га познавали живјети увијек насмијан у правцу онога што је најсвијетлије и најчистије у раду и животу
У том одређењу био је он цио човјек: чист у мислима и осјећањима, поносан и прав, са изванредним смислом за распознавање моралних вриједности.
За себе је, увијек, имао најмање времена, иако се, често, онима који су га мало боље познавали чинило да је сам себи довољан и најважнији. А њему је најважније било да чојек поред њега буде срећан.
Био је загледан у будућност. Својим крупним очима гледао је у њу и понирао својом оштром, дубоком мишљу. Али је, исто тако, био окренут и прошлости. Није признавао да се у будућности без прошлости не може,
Није волио забораве. У њима је видио и једну од трагедија људског живљења. Због тога је, да би се отргао од заборава оне које су град његов задужила дјелом које је надживјело њихово вријеме, многе непроспаване ноћи даривао Гаврилу Тројичанину, Марку Поповићу Родољубу, Лазару Комарчићу, Стевану Самарџићу..
Ни затворени прозор није волио. Није то за човјека, вјеровао је: спутава му се не само кретање, него и мисао, краде му и отима снове о животу, па и сам живот.
Моћ снаге силних је презирао, поштовао је само снагу ума.. „Да умни људу свијетом владају“, говорио је. За надмене, духом сиромашне, разумијевања није имао. За оне који би посрнули, имао је. Ријечју их је сјекао, помагао им је да се подигну на кољена. Човјек је, вјеровао је, морао бити усправан као бор, а чврст као гранит.
Вуко Безаревић је рођен у Пљевљима 9. јуна 1940, године, као четврто дијете пљеваљског трговца Михаила Безаревића и Славке, рођене Џуверовић. У осмој години остао је без мајчине бриге и њежности, па је рано схвтио да је живот борба у којој само чврсти и одлучни могу опстати.
По природи радознао, Вуко је рано почео да другује са књигама, и да у њима тражи одговоре на питања која његове вршњаке нијесу интересовала. Волио је другове и игру, али је посебном љубављу заволио свијет који су му нудиле књиге у многим часовима које им је поклањао. Са тим свијетом ће Вуко Безаревићдруговати до краја живота.
Основну школу и гимназију, Вуко Безаревић је завршио у Пљевљима, а Филолошки факултет, група за југословенску и свјетску књижевност, у Београду.
Све до преране смрти, 16 јуна 1987. године, радио је као професор књижевности у пљеваљској гимназији.
Неколико година био је главни и одговорни уредник листа „Пљеваљске новине“, уредник часописа „Мостови“, и уредник едиције „Трагови“ и „Мостови“, Међурепубличке заједнице за културно – просвјетну дјелатност, са сједиштем у Пљевљима.
Књижевним радом Безаревић се почео бавити још као средњошколац, објављујући пјесме у омладинским часописима и листовима. Први радови наговијестили су његов раскошни таленат , који ће до пуног изражаја доћи у његовим хумористичким и сатиричним причама и пјесмама које је објављивао у „Јежу“, чији је био стални сардник, као и у другим хумористичким листовима и рубрикама.
За књижевни рад Вуко Безаревић је добио више признања међу којима посебно треба истаћи другу награду на Белосветском вашару хумора и сатире 1972. године, и Прву награду „Радоје Домановић“ за сатиричну причу, 1976. године.
Свијет Безаревићеве хумористичке и сатиричне прозе израња из нашег свакодневног живота, живи поред нас, а често, ако хоћемо да га право и дубоко савладамо., и у нама.
Објекат његове сатиричне оштрице је бироктата, властољубац, рачунџија и шићарџија, надмен, охол и немилосрдан према онима који зависе од њега, а понизан до пузавости према онима од којих он зависи. Његови „јунаци“ су људи без морала, сујетни, уображени, ситничави, и спремни на све само да остваре своје прљаве циљеве.
Николај Хартман као да је мислио на хумористу и сатиричара Вука Безаревића, када је написао:“поглед хумористе није одбојан, хладан, бездушан…Он је, у основи, пун љубави, симпатија, он такође има наклоности за људске слабости које исмијава, па зато не заоштрава ни њих, ни контрасте у којима се они испољавају.“
И Безаревић је пошао од истине да се против људских мана најбоље и најуспјешније може борити ако се оне извргавају јавном подсмијеху, ако се на њих јавно укаже.
У његовом хумору нема заједљивости, нема мржње.. Осјећа се, чак, да он саосјећа са онима који су поклекнули, изгубили људску снагу и осјећање мјере, постали фарисеји, и своје интересе ставилиизнад општих интереса.
Због тога је његов хумор и усмјерен на то да их мијења, а не да их уништава.
У хумористичким и сатиричним причама Вука Безаревића има тема везаних за одређено вријеме, а, понекад и за одређени терен. Међутим, све оне ће, захваљујући снаги Безаревићеве стиричне оштрице, и његовој способности да мане и недостатке скривене дубоко у човјеку, а и око њега, хумор његов црпи и уздиже на свјетлост дана, надживјети ово вријеме и освојити све просторекао изванредни хумористички текстови који плијене животном истином коју саопштавају.
Сада се, не без разлога, присјећам ријечи Максима Горког, о једном свом јунаку: „Његова душа је пространа, она стреми даљини, воли све оно што је свијетло, а и сама има у себи нечег свијетлог.“
У том јунаку ја видим Вука Безаревића.
Од његовог срца, које је плануло огњем, остале су мнноге искре које ће освјетљавати просторе, и ван завичаја Вука Безаревића.

Момчило С. Бојовић

Текст публикован у „НАШИ ДАНИ“  (Антологија Југословенских дана хумора и сатире „Вуко Безаревић“), приредио Милован Вржина; Пљевља, 2011