Витомир Теофиловић о књизи Марине Аристо Марковић „Аристофоризми“
А(РИСТО)ФОРИЗМИ МАРИНЕ АРИСТО
Марина Аристо Марковић, Аристофоризми, Алма, Београд, 2019.
Поигравање својим именом, презименом или надимком је често међу хумористима и не треба их појмити у функцији аутоафирмације или обзнане амбициозног ауторског подухвата већ као језичку игру попут осталих у књизи, а пошто је на почетку то је и жеља да се читаоци шармирају неконвенционалним првим контактом. Зато наслов Аристофоризми не треба појмити као амбицију стварања нове врсте афоризма – надимак је уграђен у наслов који и сам по себи треба да привлачи пажњу, са прећутном поруком ја нисам као други, која по дефиницији треба да буде подразумевајући мотив сваког ствараоца.
Књигу отвара афоризам који је прећутна варијација фолклорног идиома бацити с прљавом водом и дете. Под геслом борбе против митског погледа на свет срушили смо главни циљ те борбе– живот у цивилизованом друштву. То нам ауторка суптилно предочава прећутном аналогијом са бумерангом, користећи легенду у двоструком значењу – у изворном, као синоним речи мит, и као метафору која означава суперлатив – врхунско достигнуће, велики успех, важну победу: Срушили смо мит о демократији. Које смо ми легенде!
У своје афоризме Марина често уграђује фолклорне елементе. Пошто је фолклор вишеструки чинилац њене поетике (супстанцијални, стилски и као повлашћени простор палимпсеста – видљиве или запретане позадине њених опаски и опсервација…), подсетимо се изворног значења тога појма. Уведен је у јавни оптицај 1846. године (на енглеском folklore, на немачком Volkskunde), поводом новог издања Немачке митологије Јакоба Грима, у значењу укупне грађе за упознавање народа – његових традиционалних веровања, предања, обичаја, пословица… Након 1880. године махом се користи за усмену баштину. У новије време користи се и у ироничном смислу, као синоним за духовну инерцију и локалну искључивост.
Усмена баштина је одувек и врело надахнућа и рудник грађе за писце свих жанрова, а посебно за писце малих форми. Имајући на уму да се тај рудник не вековима већ миленијумима раби а да писци не смеју да личе једни на друге, коришћење усмене баштине све је тежи тест за младе писце – како наћи нови угао, нов приступ истој грађи. Марина је тај тежак и деликатан тест успешно положила – низом афоризама, од којих су неки бисери духа, ефектно је актуелизовала и превела старе теме у нове дилеме. Иновирати старе обрасце изражавања након стотину мајстора кратких форми, од Душана Радовића, Владе Булатовића Виба и Бранислава Црнчевића, до афористичара њене генерације – није мали подвиг.
Изрека Ко високо лети, ниско пада у народном искуству оваплоћује неумерену амбицију и казну због нереалног циља. Марина малом синтаксичком интервенцијом, убацивањем две двословне речи, даје општем искуству личну ноту: Ко високо лети, не пада му се. Исказ је добио унутарњи набој, опште искуство добило је лични тон. Пад више није апстрактан увид већ поглед у бездан, борба за очување високе коте у друштвеној хијерархији. Модификована изрека имплицира и потенцијално опасну жилавост, гажење и преко лешева ради личног интереса.
Цитирани афоризам настао је унутарњом операцијом, засеком у ткиво изреке; наредни дограђује смисао изреке додатном реченицом: Куд који мили моји. Е, дотле смо стигли. На први поглед додатна реченица је сувишна – књижевно је вреднији афоризам са дискретном него са директном поруком. Но овде је додатна реченица много више од од извлачења поруке на видело. Фолклорни идиом Куд који, мили моји нема прецизно већ врло разуђено значење, у распону од растанка дружине на кафанској забави до одсуства заједничког циља случајне или организоване скупине. Маринина поента надилази импликацију, народна изрека која је овде претекст нема ни моралну а камоли политичку конотацију.
Афоризми са уграђеним фолклорним елементима изискују важно објашњење. Има не само површних читалаца већ и образованих љубитеља малих форми који потцењују афоризме надахнуте усменом баштином, пре свега народним изрекама или њиховим деловима, сматрајући их коментаром а не креативном надградњом. Не би тако мислили да су прочитали Елиотов есеј о традицији и иновацији или неки други релевантан текст о тој теми. Знали би да сви наши искази, чак и тек помишљене мисли, почивају на искуствима и увидима наших предака, на свеколикој духовној баштини. Нема, да цитирамо Проповедникове речи, ничег новог под сунцем. Исказ, разуме се, не треба појмити дословно већ релативно: сви ми, више или мање, варирамо и преплићемо знања и умећа наших предака. У читавој цивилизацији ретки су умови који су у сфери духа, попут Њутна, Тесле и Ајнштајна, правили коперниканске обрте или нове парадигме, радикално нове погледе на свет. Да се вратимо нашем поводу – свака модификација постојећих исказа која проширује наше видике, продубљује нашу перцепцију или доприноси естетици и експресивности изражавања је креативна и драгоцена, а слепо покоравање традицији спутава нашу духовну флексибилност, у крајњој линији и виталност, јер друкчије је – умни људи нам то непрестано поручују – душа напретка. Укратко, и наоко мало, симболично увећање досега и значењског дијапазона народне изреке у њеној актуелизацији има велику вредност јер проширује и оплемењује и семантичку и морфолошку изражајност сопственог језика. Актуелизација класичних дела, а и народне умотворине су својеврсна класика, је велики стваралачаки изазов – исти наративи у различитим, поготову далеким временима, имају такозвано дупло дно – укрштај истих, вечних темата на фону парадигми разних времена – парадигме аутентичног контекста и парадигме нашег времена. Колико је, примера ради, било импресивних инсценација Шекспировог Хамлета – сетимо се само неких: Питера Брука, Јана Кота, Љубимова…
Сви знамо значење фолклорног идиома језик бржи од памети – то је особина необузданих људи, људи чији темперамент застире и засењује њихову памет. Марина иде много даље, оспорава постојање такве памети: Није њему језик бржи од памети. Има језик. Другим речима, није у питању превага нагона над разумом. Непостојање памети нам је предочено на суптилан начин, присутним одсуством Умберта Ека – памет се и не помиње, а срж је исказа. Другим речима, иако је пред нама наоко мала прерада народне изреке, порука је радикално друкчија – није исто имати икакву и немати никакву памет. Разуме се, у питању је метафора, темељна одлика књижевног и уопште уметничког дискурса.
Идиом продати оца и мајку означава ђавољи грех. Но и дно дна није увек дно. Премештајући древни исказ у нови контекст, наша списатељица ефектно показује да и од лошега има горе, чак и да је лоше понекад добро: Продаће тај и оца и мајку. Какву су штету направили, и треба.
Иако најмања књижевна форма, афоризам има велики структурални капацитет – одузимањем или додавањем речи од само једног или два слова може битно да промени значење. Вашарски рекламни слоган убацивањем личне заменице постаје упозорење на животну угроженост. Мамац брзог добитка делује попут магнета: Навали, народе! Још мало па те нестало. Субјекат се претворио у објекат, потрошач у потрошну робу!
* * *
Марина на креативан начин користи и цитатност, коресподенцију свог духовног ја са духовном ризницом свеколике традиције. Ево најпре њеног погледа на чувени светионик слободног мишљења. Декарту је мишљење Божји дар, есенција бића (Cogito, ergo sum), али она није баш срећна: Мислим, дакле … тешко мени. Њена туга због јадног личног и друштвеног стања била би мања да је разлог туге метафизички а не приземан – људских руку дело: Није све тако црно. Много тога је прљаво.
Сваки народ има своје историјске, научне и уметничке репере, коте које маркирају значајна места на мапи националних вредности. Једна од тих кота у нашој књижевности је роман Далеко је сунце Добрице Ћосића. Порука романа је да смо још далеко од срећног живота, али да смо на правом путу. Другим речима, пред нама је дуг и мукотрпан пут само зато што смо били веома заостали. Марина на књижевно суптилан начин оспорава сам циљ – синтагму о даљини Сунца релативизује наоко сродном, а сумњу поентира синтагмом тамо негде, значењски ближој нигдини него негдини: Далеко је Сунце, правда још даље, а истина је тамо негде. Синтагма тамо негде има ироничан призвук и сигнализира нам да је реч о различитим димензијама људскости, физичкој и моралној – код Ћосића циљ има светлу ауру, а овде је у супротној, тамној гами.
Цезарово усхићење самим собом – Дођох, видех, победих – тематизовано је у многим делима, махом у истој значењској матрици, у духу победничке еуфорије. Марина мења перспективу – из птичје прелази у жабљу, у доњи ракурс. Уместо усклика победника чује вапај поражених: Дођох, видех… Боље да нисам. Тротачка уместо тачке графички наглашава и увећава простор трагике – подразумева ратне страхоте и патње жртава.
Однос народа према вођи (вођама, власти…) је врло разуђен, од идолатријског дивљења до сатанизације. Марина јетај огромни лук перцепције власти сажела у два фолклорна идиома: Он је Богом дан, Ђаво да га носи. На први поглед пред нама је оксиморон, два противречна исказа у једном, но овде је реч о суптилном исказу са далекосежним значењем. Идиом Ђаво да га носи у нашој традицији има често дословно значење, али је у традицији можда још чешће индиректно дивљење, такозвана опсена негативним јунаком, бићем које чини оно што бисмо и ми кад бисмо смели. А идиом има и треће значење, у духу басме, похвале у виду покуде – колико често смо чули такве речи ради урока, а још увек у сеоским забитима чујемо синтагме баш је ружна или није нимало лепа да се не би урекла лепа девојчица или одрасла девојка.
* * *
И неологизми су захвалне алатке у иронизацији стварности. Ево експлозивног судара неологизама, од којих један репрезентује друштвени престиж, а други менталну поремећеност: Претенденти на фотеље би прво требало да оду на кауч. Измештене из кућног амбијента у шири контекст, ствари постају симболи – једна у политичком, друга у медицинском дискурсу. Здружене у истој особи, постају друштвено зло.
Прогутати понос је најбољи старт у трци за материјална добра – морал је аперитив без премца: Откад је прогутао понос, више није гладан. А човеку чији је животни идеал пуна трпеза срећа широм отвара врата: Коме је данас боље него јуче, њему је боље сутра.
Преплетом дословног и метафоричног значења именице реп, фаму да каријери успешног човека кључни допринос даје његова супруга, Марина прећутно помера на маргину судбине: Иза сваког успешног човека, реп. Идеални брак постаје изузетак, а ореол идиле добија шкиљаву светлост сиве свакодневице – понеки човек доиста узлети на крилима супруге, али сваког без изузетка прате трачеви и оговарања.
* * *
Афоризми Марине Аристо су прожети критичком, махом сатиричном нотом. Живимо у режиму симулираног развоја, у рђавој бесконачности – тренуци и године су постали исте јединице: Нешто није у реду са временом, јер ово што нам се тренутно догађа траје годинама. Чекање бољитка је као чекање Годоа, мука и телу и духу. А очекивање најгорег призива Божју помоћ. Кулминацију забринутости Марина нам предочава успаниченим обраћањем Богу: Боже, дај нам снаге за не дај Боже!
Главни разлог нашег заостајања није материјална већ духовна беда: Много је истомишљеника. Мало је оних који мисле. Онима који не мисле, већини, све изгледа у реду док траје илузија да је добро тако како је: Све је ишло својим током док информације нису почеле да цуре. Речено из поетичког угла, неологизми нису као фолклорне синтагме; нису оруђа статике већ мотори динамике новог доба – цурење често прерасте у бујицу и поплаву. А ко не жање ветар, упозорио нас је велики песник, мораће да жање олују: Први може да буде последњи кад му сви окрену леђа.
Тренутно стање сања да ће трајати вечно и тај сан упорно одржава и на јави: Овде се неписмени не описмењавају, неваспитани не васпитавају, а писмени се преваспитавају. Узда се у раст зла на рачун добра! Трагедија се успешно изводи на свим државним сценама: Рођење, живот, смрт. То је наша трагедија у три чина. Да би представа имала добру прођу код публике, режирају је лично оци нације: Не може у парламент да уђе свака будала. Могу само оне које су будале изабрале. Селекција кадрова је на изузетном нивоу – сви морају да буду изнад закона: Да нису изнад закона, били би под истрагом. А закон је овде светиња, није створен за примену и друге приземне намене, као што је случај у белом свету: Само овде лудаку не можеш да кажеш да је лудак, лопову не смеш да кажеш да је лопов, али поштеном смеш да кажеш да је будала.
Фокусирани на трагичну збиљу, и не запажамо склад садржаја и стила – дословна значења и метафорику колоквијалних синтагми окренути (неком) леђа, изнад закона, из дана у дан: Нама се из дана у дан понавља ноћ. Популизам нас је довео до бездана, власт више не лакира стварност (лакировка је застарели метод прања мозга) већ је – измишља, фикцијама маскира фактичко стање. И кад дотакне стварност, подастире нам као своје велике заслуге пуке труизме, попут квази-опсервације: Незапосленост опада са бројем становника. У још тамнијој гами је саркастични афоризам у коме је немање синоним имања: Ако се овако настави, имаће више за све јер нас је све мање. Продавати маглу и дим као животне намирнице може само држава која народ перципира као привид: Србија није ни про-руска ни про-америчка држава, него про форма. А живећи од ваздуха, ишчезавамо и у својим очима: Живи нисмо. Појео нас мрак.
Даје ли нам црнохуморна афористичарка неку наду? Ево трачка који извире из малог придевског чуда – позитива у значењу суперлатива: Било би боље да је добро. Може ли се наша трагедија претворити бар у фарсу? Може, макар кренули малим али одлучним кораком напред: Од два зла треба добро изабрати. Другим речима, ништа није исто, па ни два зла. А ако добро размислимо – дискретно нам сугерише реч добро – увидећемо да разлике нису мале, да су много веће и између два зла но што мислимо. Још једну наоко узгредну али далекосежну напомену даје нам Марина: Стварност би изгледала сасвим другачије да ми нисмо део ње. Другим речима, ми превиђамо, уљуљкани силом инерције и комоцијом најмањег отпора, да нисмо само љуске бића, да смо неко и ништа, да смо бар невидљиви језичак на ваги добра и зла, ума и безумља. Под условом да се нисмо предали страху, а у том настојању храбре нас метафоричне синтагме афоризма: У глави пуној страхова најлакше је наћи изговоре. Погрешан је утисак – уверава нас афоризам који ефектно карикира тестирање официјелне истине – да је државни апарат силе опасан по живот. Моћ тог фамозног апарата је много мања, близу нуле: Јадна је држава у којој једино детектор лажи говори истину.
* * *
Марина Аристо Марковић саткала је књигу афоризама лепршавог стила а оловно тешких порука, раскошног хумора о невеселим темама и дилемама. Ведрина њеног духа извире из наде да је свако зло пролазно, а критичком енергијом жигосања и карикирања зла свакојег жели да му скрати век. Њен подсмех је отрован за зле душе, а лековит и пријатан за њене страсне и савесне читаоце.
* * *
Шта ради писац кад објави књигу? Бранко Ћопић је давао исти једноставан одговор: Пишем нову књигу. Не могу да седим онако. И Марина то чини. А објављујући ревносно афоризме у разним гласилима, већ наговештава да ће и нова књига бити у знаку оштре сатире и особене духовитости. Представићемо је са неколико бисера духа особених и у поетичко-стилском погледу и гледе социо-политичких импликација.
Ево најпре ефектног преламања неологизма који је чедо пандемије и фолклорног идиома који на ироничан начин тематизује етику рада: Имам несаницу откад радим од куће. Навикао сам да спавам на послу. Мушки род имплицира родну неравноправност: зна се ко доиста а ко тобоже ради.
Марина двослојним афоризмом указује и на дубљу, социјалну неједнакост, а уједно и на пораст броја поремећених особа у радикално раслојеном друштву. Редови су знак распознавања обе стране – и јадника у редовима за намирнице и виновника за патолошко стање све више грађана: Све је више људи у редовима, а све је мање који су у реду. Патологија надире као бујица: Број пацијената расте на гневном нивоу.
Владајућа клика не сме да образује кадрове према знању и способности – такви би их очас послали на буњиште историје; мора да регрутује особе налик себи. Том циљу мора да се посвети и образовање: Наставници, не кажњавајте децу кад преписују. То су наши будући министри. Какав је углед поштеног човека у друштву које гаји незнање и наопаке вредности: Једном речју будала. Другим речима, поштен човек.
Погрешно је мислити да се рђав систем лако одржава. И глупост мора да се редовно тестира: Од увођења вишепартијског система у Србији се сваке четири године спроводи тестирање грађана на глупост.
Уверени да је ова шака бисера духа у излогу будуће књиге јемство и њене књижевне вредности и њене актуелности, жељно је очекујемо
