Владимир Јанкелевич – Хуморескна иронија
Покажимо најприје, ако иронија унижава и омаловажава сваки сингуларитет, узет засебно, да је то зато да би боље указала поштовање свеукупности стварног. Препознајемо у овој супротности уобичајену двосмисленост ироничке операције. Иронија је мисао детаља и у исто време, иронија је мисао општег. Иронија иако сва начичкана сарказмима, памфлетима и финим иглама, јесте моћ да се замисле ствари под извесним аспектом општости. Детаљ дозива целину из које су га иронично ишчупали како би га учинили очигледним. Али док се минијатуризам спрема да пронађе минијатуру универзума или како се каже микрокозам у типичним сингуларитетима, „иронизам“ хоће коначан и колико је могуће, смешан детаљ како би обновио целину, никако не екстензивним развијањем њеног садржаја, него тренутном магијом и призивајући алузивне моћи интуиције. Иронија је парадоксално прегледна! Ироничар се дохвата висине и пружа себи панораме ваздухопловца. Ако хоћемо да му одамо признање, ваља напуштити гледиште амбициозних партикуларитета на рачун који нас он забавља. Детаљ, уистину, пре је насмешљив него смешан; а како на овом свету ништа није без граница, ништа, исто тако, није без вредности: јер својство је ироније је да потврђује истовремено и позитивност и несавршенство сваке сваке створене ствари. Готово ништа није за презирање. Али готово ништа није неопходно. Хумор каже да ништа није незамењиво али грижа савести уверава да је све незамењиво. Иронија мири хумор са грижом савести и одлучује да ништа није таштина. Иако је све таштина. Знати да појединац пролази и када институције остају и да дело траје и после радника и то је све заједно, утешно и мало тужно: дешава се као врхунац поруге, да неправда сарађује у изградњи општег склада, да теоетичар умире од својих сопствених теорија: да друштво увози са друге стране идеје, осећања, говор, производе, што их је, међутим, оно било измислило; феномен лаже закон, а појединац врсту, и циљ се остварује парадоксалним средствима…
Све ове метафизичке, економске, друштвене некохерентности сачињавају оно што се обично назива иронијом судбине. Иронија, плодност заблуде ироније, провиденцијална противречност и телеологија пораза и чудне коинциденције судбине. Леогарди и такође Кирилов Фјодора Михаиловича, нису ли нам доиста понављали да је судбина фарса, а планета лаж, а читав живот врста дијаболичног водвиља’Икакава поруга поново, што највеличанственије идеологије зависе од милости врло битне чињенице да су велики људи често дело малих случајности. Случај често чини тако много ствари..Иронија у нама развија следеће уверење: целина је исто тако неизбјежна као што је детаљ случајан. То је оптикум песимисте.
(Преузет дио текста „Хуморескна иронија“ (уз мања прилагођавања) из часописа КУЛТУРА 47/1979.)
Владимир Јанкелевич (Бурж, 31.08.1903 – Париз, 6. 06. 1985,) француски филозоф и музиколог. Рођен је у породици руских јеврејских интелектуалаца који су побегли од антисемитских погрома у њиховој земљи. Његов отац, Самуел, био је један од првих преводилаца Сигмунда Фројда у Француској; Такође је за часописе филозофије преводио Хегела и Шелинга.
Јанкелевич је почео да студира филозофију 1922.на Éцоле Нормале Супéриеуре у Паризу, код професора Бергсона, која је била у рангу магистарских студија и коју је завршио 1924. године. Од 1927. до 1932. радио је на француском институту у Прагу, где је докторирао на тему Шелинга. Враћа се у Француску 1933, где је предавао на Лyцéе ду Парц у Лиону и на универзитетима у Тулузу и Лилу. Године 1941.придружио се француском Покрету отпора. Након рата, 1951.године, изабран је за професора на катедри Филозофије морала на Сорбони, и ту је остао до пензионисања 1977.
Познати су циклуси његових предавања: Хипокризија, Насиље, Ћутање. Његово дело обухвата двадесетак наслова од којих су најпознатији: Смрт, Парадокс морала, Музика и неизрециво, Иронија, Можеш ли мислити о Смрти?
