Владислав Влаховић – Промјена адресе
Промјена адресе
Општински службеници су стигли одлучни да ме избаце из бесправно саграђене бараке, махнувши ми испред носа налогом за рушење. Без икаквог отпора, па и уобичајених клетви или псовки, мирно сам напустио то здање, још од изградње склоно рушењу… Изнио сам само стари кофер који је ту чекао спреман, јер још одавно свако моје путовање личило је на пресељење…
Иако мало затечени, на сцену су ступили радници са мацолама и почели да руше. Једино су нервозно дјеловали полицајци који су пристигли за сваки случај, онако унапријед напаљени да ме мало пропусте кроз шаке, ако дође до каквог натезања. Међутим, чим су видјели на шта личим, окренули су се и отишли, као да су хтјели показати да и они имају душу…
То вече сам провео под ведрим небом, а сјутрадан, још прије десет часова, када се отвара испостава МУП-а, дошао сам са својим кофером и чекао… Хтио сам да пријавим промјену адресе, као што то раде ревносни грађани. Узео сам онај број, са којим се чека цивилизовано, уз помоћ једне старице, која је стајала одмах иза мене, на одстојању са којег нос не детектује оне који се не купају.
„За промјену адресе притисните четири”, рече.
„Хвала”, одвратих уљудно иако то није било за очекивати од живе сјенке на коју сам личо. Стрпљиво сам чекао да се на екрану појави мој број.
Изволите, рекла је службеница гледајући мало у страну, вјероватно запитана зашто јој баш са мном почиње радни дан. Промуцао сам да хоћу промјену адресе и потврду о пребивалишту. То је јавна исправа, проциједила је и под нос ми потурила бланко захтјев да попуним. Навео сам ранију адресу, (са бројем шесто седамдесет девет, што је до јучерашњег рушења био задњи број у тој улици). У рубрици нова адреса уписао сам Улица слободе бб, невјешто потписао и предао.
Одмах је исконтролисала и проницљиво примијетила: „Овдје пише Улица слободе бб, а то је улица, која пролази кроз Центар града и сви су улази нумерисани?”
Покушао сам објаснити да је моје скровиште на претходној адреси јуче срушено и да више немам адресу. „Пошто немам ни посао, нити икакву имовину осим овог кофера, одлучио сам да живим у Улици слободе, на плочнику, испод настрешница, у незакључаним улазима,… гдје се затекнем”, рекох…
„Е па не може то тако, немамо ту опцију у систему”, нервозно је подвикнула!
„Онда ставите како може и како ће ме препознати ваш систем, али та потврда ми треба”.
Нашавши се у чуду, устала је и упутила се у другу просторију, вјероватно код начелнице, да пита шта да ради са мном. Вратила се убрзо, одлучније него што је отишла и започела, смиренијим тоном: „Знате, и начелница је рекла да не може тако. Не можете бити без крова над главом и без тачне адресе у главној улици. То би узнемиравало јавност, а и органе реда кад су демонстрације, и слично… Они у главној улици тада редом бију, па није ни паметно… То можете, рецимо на периферији, тамо гдје има бб, разумијете и оно задња пошта, и тако то”…
Док ми је појашњавала, сада већ повјерљивим тоном, потегла је нови образац захтјева и додала ми га преко шалтера. Да би ме спријечила да евентуално опет закерам, наставила је: „Тако ће бити и вама и нама лакше, а можете например и да нађете неког пса, има доста ових луталица, па да нијесте сами… И сигурније је знате… да вас ко не опљачка”…
„Опљачка, рекосте, онда је то добра идеја”, сагласио сам се, „али ипак, ако се слажете, њега не бих помињао у захтјеву, није хумано да пас луталица живи као ја и да га везујем за своју судбину”, рекох. Попуних захтјев и задовољно кренух на периферију, да чекам потврду о пребивалишту, јер човјек треба имати дом…
