Марко Миљковић – Добротвор (Награда за 2014.)
Неке ствари ме једноставно савладају. Ма колико се ја трудио да огуглам и да не обраћам пажњу, понекад ми не успева. Трудим се да останем чврст, али не вреди. Све могу да схватим; и безобразлук и глупост и лаж, али кад видим немоћ и јад, не могу остати равнодушан. Највише ме погађа када на телевизији или на интернету видим животиње које су незбринуте и мучене. Шта су оне јадне криве? И оне су ваљда Божја створења. Неки људи кукају како су усамљени, како је усамљеност болест новог миленијума, а нико да одвоји само мало пажње и још мање новца и удоми неку животињу.
Тако сам и ја поступио с мојим псом Ричијем. Нашао сам га на улици малог, изгладнелог, прљавог џукца. Довео сам га у стан и почео је да живи са мном. Било је и више места него што је потребно за нас двојицу, јер живим сам у трособном стану. Тек кад сам га окупао и средио, видео сам да је у питању нека племенита пасмина. Верујте да ми је било потпуно свеједно да ли је расан или не, пре него што сам га удомио. Када је већ порастао и одомаћио се код мене у стану – продао сам га. Било ми је тешко, али сам морао да се растанем с Ричијем. Тад сам био у финансијској кризи и недостајао ми је новац за интернет и текуће потребе. Можда изгледа помало сурово и лицемерно с моје стране, али интернет ми је неопходан због посла којим се бавим.
Наиме, на фејсбуку сам направио страницу која помаже оболелима од најтежих болести. Страница се зове: Помозимо им док не буде касно. Група има преко 150 чланова, и молим вас да лајком на ову страницу помогнете онима којима је помоћ неопходна. Остатак новца од продаје Ричија сам искористио тако што сам уплатио одређену своту на неколико рачуна у банци за лечење болесне деце и на слање смс порука у исте сврхе.
Стално сам активан на интернету и дан у коме ником не помогнем за мене је пропао дан. Сва срећа па су моје напоре приметили људи из невладине организације па ми сваког месеца донирају немалу своту новца коју распоређујем онима којима је то најпотребније.
А наши људи понекад немају ни основни осећај за доброту ни елементарну, човечанску жељу да нешто учине за друге. То умногоме отежава мој рад. Дешава ми се да објавим на својој страници слику неког болесног човека или неудомљеног пса и затражим само толико да и други тај статус поделе на свом зиду, како би апел за помоћ видело више људи. Неки чак ни то не желе да ураде! То већ не разумем. Добро, немаш пара, у реду, али шта те кошта да поделиш ту објаву па да неко види ко можда може да помогне. За то већ нема оправдања!
Од наше државе, такође, не добијам никакву помоћ и бесан сам због тога. Возе бесна кола, размећу се туђим новцем, залажу се декларативно за бољи живот, а када треба неком конкретно да помогну, нема их нигде.
А и ми, обичан народ, морамо да порадимо на својој еманципацији. Ево јуче, видим на нету да је потребна крв за неко сирото дете које се бори за живот. Тако је судбина наместила да сам ја, као за инат, АВ крвна група и да могу само себи сличнима да дајем крв, иако сам универзални прималац. Иначе бих, верујте, наточио пола литра крви. И сетим се да мој другар има одговарајућу крвну групу. Одем да га покупим, кад испред мог стана – стоји Ромче. Већ неколико пута је долазило и тражи ми паре за хлеб. Има десетак година, може волу реп да ишчупа, а од мене тражи паре. Уместо да ради нешто корисно за своју еманципацију и за ширење свести код припадника своје заједнице, или било шта друго корисно за друштво, оно проси.
Данас се цео дан не одвајам од телефона и компјутера да видим да ли је боље детету коме сам, уз помоћ друга, дао крв. Жив нисам.
