Бардови сатире: Душко М. Петровић – Сатирична поезија

Објави Сатиргора

Душко М. Петровић је српски књижевник, лирик и сатиричар.

Душко М. Петровић је рођен 18. новембра, 1948. у Доњој Превији, општина Горњи Рибник,  срез Бања Лука, БиХ, Југославија, данас Република Српска. Школовао се у Дрвару (у основној школи и гимназији) и у Београду (на Филолошком факултету српско-хрватски језик и књижевност). Душко М. Петровић живи у Београду, општина Врачар; слави крсну славу Часне вериге апостола Петра 16/29. јануара.

Објављивао је у скоро свим значајнијим часописима и листовима српског језика, а нешто лирике и сатире преведено му је и објављено на језицима других народа. До сада је објавио шест књига лирике, једанаест књига сатире, и по једну књигу лирско-сатиричних и рефлексивно-поетских записа. Писао је и за позориште, радио и телевизију, а исписивао је политичке и сатиричке колумне у дневним и недељним листовима у Србији и Републици Српској. Члан је и Савета Друштва „Свети Сава“ из Београда и Уређивачког одбора часописа „Братство“ . Био је оснивач и уредник студентског часописа „Страдија“ („српски лист за југословенска питања“) 1971. и 1972. године када је часопис трајно забрањен . Статус слободног уметника имао је од 1969. до 1978. и од 2003. до 2011. године, а у редакцији Јежа (уредник), потом Ошишаног јежа (главни уредник 1991-1995) радио је од 1978. до 2003. године. Покренуо (2002) и уређивао (до 2009) часопис „Отаџбина“, гласило Срба  из Србије, Српске, Црне Горе и расејања. Часопис „Отаџбина“ угашен је (одлуком АПР-а) 2009. године. Покренуо је (2014) и уређује „Жрнов“, часопис за културу, науку и уметност, који уз подршку Представништва Републике српске у србији излази два пута годишње, о Божићу и о Видовдану.

ОТАЦ

Мој тата
донио је из рата
краћу ногу.

После је добио орден
И новог шефа.

Шеф се обогатио
и отишао на запад.

Тата је узео пиштољ
и спустио се у пензију.

Годинама је скупљао значке
и мрмљао:
– Ми не водимо ратове освајачке!

Тек кад је мој тата умро
његов шеф се вратио
и уложио
капитал у нашу пропалу фабрику.

Орден који је носио мој отац.
пола века после рата,
дали су његовом шефу
да га држи
У сефу.

 

БРАЋА
Још пре рата брат је брата
преварио из ината,
а због оних силних међа
брат је брата – иза леђа.

У рату је тек брат брата
доводио до џелата.
После рата брат братока
узео је за сведока.

Сад поново братко брата
сачекује иза врата;
Па кад видим ко су браћа
– како да им будем ћаћа!?