Вуко Безаревић – СКОНЧАЊЕ МАКСИМА ДИСКУТАНТА
Максим Максимовић, најчувенији дискутант у Блејову и без премца говорник на сахранама, умре како нико не умире: у пољском клозету. Састави га кап док је, да опростите, чучао над рупом. Није се, сиромах, стигао ни обрисати. Просто да се човек грешан насмеје: говњав оде Максим из живота. Срце га, мајку му подмуклу, напречац издаде. Да га је бар пресекло час раније, док је дискутовао… Овако… Већ два дана не могу Максима да сахране. Није ред таквог дискутанта спустити у земљу без речи. Није ред. Заслужио је, вала, сунце га не грејало, бар један говор. И ето, ни тај један нико не успева да састави. Две ноћи и два дана ређају се и покушавају сви који су писмени у Блејову. Али залуд. Не иде па не иде. Лежи јадни Максим на столу. Лежи дуго, предуго. Као да није покојник већ материјал за седнице. Хвата паника шефа Месне канцеларије и директора школе. Максимова сахрана је једна општа, тако рећи, друштвена ствар. А њих двојица најопштијих, тако рећи, најдруштвенијих у селу, запетљали се у кучине. Не могу говор за сахрану да обезбеде. Максим се, да опростите, почео већ да осећа. Ни најближи укућани, жена му Иванка и брат Урош, не седе поред ковчега. Плачу и наричу у суседној кући.
А говора нема, па нема.
Дошао већ ред и на најписменије. Ни они не успевају. Ех, где си сад Максиме?! Ти си таква сочињенија лиферовао као од збиље! Али, лако је било теби. Људи су умирали пристојно: у кревету, на њиви, у кафани… И могао си онда да у говору будеш дирљив. Да, као што је ред, расплачеш и најрођеније. А шта сад урадити, црни Максиме!
Умре у клозету.
Чиме испунити говор о теби? Сеоски ће лезилебовићи и лезипогачићи за све привезати ову грешно смешну смрт па ће и од најплачљивијег посмртног слова испасти виц. А ко би пристао да му се смеју док говори на сахрани. И да га село после на спрдњу узме. Ето, у томе је невоља.
С друге стране, на сахранама се годинама исто говори:
Прво се тужно констатује да је покојник прекинут у пуном радном замаху.
(Али како ћеш то у овом случају рећи кад је Максима смрт прекинула у, да простите, незгодном часу.)
Па онда: истакне се да је преминули био и остао доследан до краја.
(А, гдје је Максиму досљедност? Цијелог живота је дискутовао, а на крјау зна како га је смрт затекла.)
Онда се жалосно утврди да нас је покојник напустио у тренутку кад се
од њега највише очекивало.
(Пошто нас је напустио у моменту вршења велике нужде, испада да смо тада од Максима највише очекивали.)
Овако би се провео и даљи ток говора:
– Оставио нас је онда кад нам је био најпотребнији!
– Сагорео је на радном месту!
– Умро је као што је и живео!
– Иза њега остало је његово дело…
***
Трћега дана сахрана се ипак обави.
Пошто није било говора, прочитани су одломци из најпознатијих Максимових јављања на састанцима.
