Јанко Јелић – ПОШТАРОВА СЕЛИДБА
Поштарова селидба
Откад сам се родио чини ми се да стално слушам исто. Не престајемо да кукамо за селом. Како кога питам: „Како си?“, тако добијем одговор: „А како ћу бити? Видиш да нам село нестаде. Све одсели. Нико не оста…“ И онда редом узму да ми набрајају ко је све отишао у потоњих тридесет година. Прво набрајају на прсте, а кад искористе свих десет не буду лијени те докопају папир и оловку и рачунају систематски. А што је најчудније никад да се сложи списак. Вазда некога забораве, неко фали или се око некога посвађају је ли посве напустио село или се још враћа у њега. Не могу рећи да ми није жао што људи одлазе, али, за једнога што је скоро одселио морам признати да ми је било мило. Кад су ми јавили да треба да сели толико сам се обрадовао да нијесам могао ни да повјерујем да ће се и мени десити нешто лијепо. Сад да питате било кога по селу за нашег доскорашњег поштара рећи ћа вам све најљепше. Те добар, те поштен, те тачан, те учињен, те упитан, те радан… Такви смо ми, чим некога испратимо, или у град, или на онај свијет, хвалимо га на сва звона. Богоми, ко да ће њему, или нама, од тога бити нека корист. А, што се поштара тиче, чини ми се да сам сваку сеоску жену чуо како га благосиља да ни на камен залуду не стане, а сваки сељак је додавао:
„Мило ми је, образа ми. Je ли и Бог дао. Заслужио је и више од тога. Ко, ако не он?“
То што је поштар „заслужио“ је нова служба. Он је мјесец дана пред селидбу по селу испричао да треба да почне да ради у министарству просвете. Сељаци му, видим, вјерују. Ја сам, одиста, посумњао. Шта ће министарству, и то просветном, наш поштар, али, опет, не смијем да се закунем да је лагао. Бог зна каквих све чуда по тим градовима има, па може бити и то. Све у свему, колико год сељаци причали како им је мило, ја мислим да се нико није том његовом успјеху обрадовао више од мене. Нек је само отишао и нек се не враћа, па нека буде и министар. А тачно себе често ухватим како нехотице погледам низ друм плашећи се да ћу га видјети како журно млати с торбом у намјери да ме нађе кући и да отвори са мном причу.
Могу они да га сад ките и окивају у звијезде, али ја ћу вам рећи, то је била и остала једна досада од човјека. Додуше, не знам какав је некад био, али у потоње двије године мене је прописно намучио. Не знам шта је другима причао, али мене како сретне тако обавезно каже:
„Нема посла за тебе, је ли? Нема! Не дају они нама.“
Ја нешто промрсим, климнем главом и онда ме нађе јад. Поштар узме ријеч и не пушта је док ми очи не побијеле:
„Знам ја све. Не мораш ми причати. То зна свак. Хоће да те купе. Док те не купе неће ти дати ни да дишеш. Тако су и мене покушали. И то не једном. Их, колико пута. Али не дам им се, вала. Неће ме купити, па сад да ми круну на главу ставе. Сад кад би ми ону дјецу обукли све у злато и свилу, јок! А такав си и ти. Нас двојица смо исти. Ко браћа рођена. А такви данас не пролазе. Није залуду речено, добар и луд браћа…“
„А, не знам…“, домишљам се, али ми он не да да домислим, него настави.
„Аааа, не, не! Знам ја то све. Ништа ми немој причати. Нијесмо нас двојица ко већина. Мало нас је остало, пријатељу мој, мало. Продало се то све. Листом су се људи продали, и то за ситно. А ‘вамо ти се праве. Рекао би, Боже мили, каквијех јунака и витезова. А то ти је све продато и купљено. А знаш и ти таман ко и ја, него нећеш, васпитан си тако да не причаш. А и млад си. А ја не могу. Не могу, брате, на ребра бих проговорио кад видим шта се ради. Превршило, друже мој. Преко главе, преко сваке мјере. Више се трпјети и ћутати не може. Ево, видиш овога нашега учитеља. Чини ти се да бољега човјека нема. Да га на рану привијеш, а рекао би и паметан и чо’јечан и упитан и учињен. Јес, јес, таман је такав, али, мантрак. Прима паре, брајко мој!“
„Ау!“, зинем ја.
„Ништа се немој чудити. Паре је примио и то давно. Добре паре. И још увијек их прима. А ти, видиш, то не знаш. А и да знаш, ти не би рекао. Е, ја, вала, хоћу, па нек кошта шта кошта. Нек иде и глава. Ево главе на пањ па сијеците, али истина је истина, и истина се мора знати. Нећемо се више скривати. Све на сто, па ком опанци ком обојци.“
„Шта ћеш…“, отпунем тек да кажем нешто.
„Не, не, душо моја! Не може то тако. Знам ја шта ти хоћеш да кажеш. Али није то тако. Много си ми ти мек према њима. Велиш, нужда им. Велиш, сналазе се. Велиш, ситна ђеца и тако то. Али није то тако, делијо. И теби је нужда. И теби треба. И ти си живо чељаде. И ти треба да једеш и гаће да навучеш. Имам и ја ђецу. Нијесам ни ја говеда рађао, но чељад. И она пиште и траже да им се да џевап. И сви они то знају. Знају добро. Али знају и да мене купити неће и не могу. Све жуте дукате да за мном просипају на то им се обрнути нећу, а не за сићу ко што их има по селу. Неке знаш, а за неке би ти памет стала кад би чуо. Али ја им нијесам ко они. Са мном се другачије разговара. Ја гледам и идем широко. Подигнута чела. Немају ми шта наћи да ми приговоре нити ми смију иједне извезати јер добро знају шта су ми нудили и шта сам им све одбио…“
И тако наставља у недоглед. Увијек иста прича. Увијек „они“ који покушавају да га купе стоти пут, а он се купити не да ни још милион пута, а неки други које знам и не знам су се продали данас, заувијек и за све вјекове вјекова. Док се не умори и док се добро не истресе.
После разговора са њим сам уморнији него после копања. Кад дођем кући једва се до кревета довучем. Болујем по три дана. А покушавао сам свашта. Прво сам мислио да ћу га смести ако га прекинем у сред приче и запитам ко су „они“, али он не трепну. Одмахне руком, начкиљи зналачки и закључи:
„Знаш ти да ти ја не причам, паметан си. Знаш ти боље но ико у селу.“
После сам покушавао да ја започнем причу о нечем другом и да му не дам да наводи на своју тему, али ту сам још горе прошао. Само сам џабе трошио вријеме и снагу. Он ме само сачека да се добро испричам и онда опет по истом трагу. На крају ми је остало да га избјегавам, или да буквално бјежим. И сад се себи смијем какве сам све кривине и заклоне хватао не бих ли га избјегао. Спочетка ми је успијевало, али он се опет досјетио и ту; чим ме не сретне у селу он чека да дођем кући. Таман кад помислим да сам се спасио и сједнем да нешто заложим он ти бане, па право за сто и не да ми ни залогај да прогутам што га нећу присмочити са оним његовим:
„А, јок! Не дам се ја њима! А не дај се ни ти, кућо моја! Издржи, неће ни ово довијека!“
И да није одселио он, морао бих селити ја. Или одселити или убити, себе или њега. И зато ми није нимало било жао што једини ја нијесам био на испраћају кад је товарио камион покућством и уз сузе се поздрављао са сељацима. Нек ми кажу да сам најпоганији на свијету, али ја мислим, не дај Боже, да сам се појавио тог дана да би ми онако са каросерије задао одлучујући ударац. Не би ми било спаса. Тачно, ко да га гледам, скочио би с онога камиона преда ме и кренуо да решета и да ми отвара мозак:
„Држи се, соколе мој! Не дај се поганима! Знам их ја добро. Доста су ме ломили, али, ево им га, на! Сломили ме нијесу, нити ће док сам жив и док сам у овој памети. Нијесам никад био на продају, ни ја нити ико мој. Остаћемо то што јесмо и такви какви смо, па да ће сад вас свијет у лагум отићи!“
Или бих пуцао у њега, или бих остао без лијека ма’нит да скитам по селу, за ругу и срамоту. Овако само могу да се захвалим томе министарству што ме је лишило велике муке.
Него, нешто ме, има два дана, хвата нови страх. Дошао ми сеоски учитељ у госте. Јесте да не прича ко поштар, али никад ми прије није долазио. Баксуз сам ја, може ме и ту јад наћи.
