Владислав Влаховић – Знаш зашто
Знаш зашто
На Биро сам дошао са пуно самопоуздања, али су одбили да ме региструју и скоро најурили уз образложење: „Ти знаш зашто”. То што су се сви окренули и бленули у мене, посебно ме узнемирило јер ми се учинило да једини не знам зашто? Видио сам да ту нема компромиса па сам се запутио код приватника, да пробам да се окушам на неутралном терену. Љубазно ме примио, али чим сам се представио све се брзо промијенило. Додуше, уз нешто сажаљивији тон, објаснио ми је да немају потребе за новим радницима, али посебно, не за оне са мојим перформансама и квалификацијама, то јест, за нас преквалификоване, као и да бих требао да знам зашто?
Био сам љут на себе што не знам зашто је то тако, али сам реаговао као да знам, јер ме било срамота да сви, осим мене знају. Зато сам дуго размишљао ко би најбоље знао то што ја не знам, а сви вјерују да знам, а да је од повјерења, па да ми појасни и ријеши ме свакојаких дилема. У таквом сам се бесциљном лутању нашао испред добро заштићене зграде, на којој је дискретно писало ДБ. У први мах сам помислио да је то можда скраћеница „Даће Бог”… а онда сам се сјетио да би то могло бити и “Државна безбејдност”.
То је било довољно, да се смјеста одлучим да искористим своје грађанско право и затражим увид у досије, или ако је то правно компликовано, да ми бар између редова, онако без детаљисања, кажу зашто??? Нажалост, нијесам се најавио, па нијесам напредовао даље од линије портира, који је дјеловао веома отмено и информисано. Да није био сам у портирници помислио бих можда и да је директор, па дошао у контролу. Рекао ми је доста одлучно, да сам џабе долазио, да сто посто немам досије и да бих требао да знам зашто?
„Да! Управу сте, проциједио сам, требао бих да знам, али ви не бисте требали да знате да ли ја имам или немам досије. Очигледно није тако, додадох несигурно, с обзиром да знате, а нећете да ми кажете. Али, то је вјероватно зато што знате да бих ја требао да знам зашто!?” Схватио сам да је то био и више него лош дан за мене па сам одлучио да одустанем и упутим се кући, да у миру смислим нову стратегију и проучим законске могућности промјене идентитета, или шта још виспреније. Окренуо сам се и упутио према капији, али чим сам напустио двориште наишао сам на полицијску партолу која ме је зауставила и легитимисала. Одмах је услиједила и заповијест: „Друже, мораћеш са нама ради неке провјере, ти знаш зашто”. Прилично равнодушно, као да сам заиста и знао, пристао сам без икаквог опирања или закерања, рачунајући да је то само формалност која ће ми макар открити одговор на питање које ми је од радног јутра тако загонетно наметнуто.
Међутим, чим смо прекорачили праг полицијске станице, више није било „друже” неко је почело са „Лијево мислиоче”, „Овуда геније”, „Стани ту научниче”, „Улази тамо, стручњаче”!…
Сада већ у чуду, али још увијек нијесам губио наду да ће се тај неспоразум ријешити на саслушању. Међутим, од очекиваног саслушања није било ништа и без икаквог објашњења стрпали су ме у самицу. Додуше, ту сам мало безуспјешно запињао ногама о праг и покушао да тражим објашњење зашто, да инсистирам да је то грешка, да су ме замијенили са неким, али кад су залупили врата за мном и кад је зашкргутао кључ, почео сам да довикујем. „Видјећете ви за ово.., ничија није до зоре горела …срешћемо се ми”… Уз видно уздржавање од озбиљније грубости, вођа патроле је довикнуо: „Без бриге, није то твој проблем, ми знамо зашто”.
Сјутрадан иза подне, дошли су неки други и без икаквог објашњења чудили се откуд ја ту и пустили ме напоље… Били су прилично смирени и незаинтересовани. Упркос томе, мало грубље су ме изгурали из ћелије када сам рекао да не желим ићи прије саслушања… На моју приличну затеченост само су добацили: „Нема никаквог саслушања, о овом ником ни ријечи, у питању је била грешка, па убудуће језик за зубе, ти знаш зашто… Ноћас је било најбоље и за нас и за тебе да будеш на сигурном и под присмотром, ми знамо зашто, а да си којим случајем и био гдје друго, дошли бисмо по тебе, ти знаш зашто. Сада је све у реду и памет у главу, знаш зашто, па се надамо да се неће понављати, ако имаш и зрна мозга у тој тинтари, мислиоче!”…
Након недјељу дана, вјерујући им да је сада све у реду, опет сам отишао на биро, да тражим да ме сада региструју. Нажалост, и на моје велико изенађење, рекли су ми да ме и даље не могу регистровати и да бих требао знати зашто!? Поучен претходним искуствима, само сам се захвалио, окренуо и изашао. Очекивао сам да ћу опет налетјети на патролу, али није их нигдје било. Успут до куће сам тонуо у кошмарне мисли. На крају сам се прибрао и сам себе убиједио да је сада вјероватно све у реду, како су ми рекли у станици, а да је ово данас било “до мене”, јер сам био нестрпљив, па сам превидио спорост администрације, што је заиста оправдан разлог да се човјек води као нестао, у данашње вријеме. Тако сам, ето, напокон схватио, зашто, бар до неког новог узалудног покушаја…
