Вукосав Делибашић – ДРУГАРИЦЕ (одломак)

Објави Сатиргора

 

Пошто су ручали уз уобичајена узајамна питања из свакодневног живота и евоцирања успомена, Анђа се сјети и жене са црвеним аутом:
– Прошла ме колима, нека жена на кривину код Проданова крша.
– Црвени ауто? – пита је брат.
– Јес!
– То је Љубица Божидарова.
– Уу! Баш сам данас на њу мислила. Стала би она но ме није познала.
– Вјероватно да би!
– Гледатели се с њом, кад дође ту?
– Ријетко долази вако љети и остане по неколика дана. Видим јој ауто ту и пса. Шта ћу причати с њом? Једном је питах, ђе живи, а она ме и не погледа, но ми про зле воље вели „у велеградˮ. Од тада назовем помага Бог и прођем.
– У велеград? Онда је у иностранству.
– Не знам на колима јој стоји ПГ.
– Ма, шалиш се!
– Не шалим образа ми.
– Била ми је добра другарица, а сиротиња. Вазда је била слабо обучена. Није ни чудо, док јој се удало пет старијих сестара свакој је требало свадбу отрсит. Она је носила оно што оне прерасту, или што им остане послије удаје.
– Сад ти ође не долази веће госпође од ње.
– Ја бих се радо виђела с њом. Знам да би и она мене радо виђела.
– Ето знаш ђе је кућа, па ако ти је толико до гледања отиди, па се сите нагледајте и испричајте.
– Морам узет некакав дар у продавницу, па идем сјутра, по подне.
Кад се сјутрадан, послије подне помолила надомак Љубичине куће, видје да нема аута. „Отишла је, али кад сам већ ође идем до куће. Долазила сам ође сто пута, док смо се дружилеˮ. Таман што је кренула, за сваки случај да покуца на врата, иза кривине се појави онај ауто. Долази Љубица. Анђи се од радости разли осмјех на лицу, срећна што ће послије педесет година, видјети другрицу из дјетињства.
Љубица је паркирала ауотомобил, па је нешто пребирала и тражила у њему, док је Анђа чекала да изађе, питајући се: „Да ли ме познаје? Зашто не изађе да се поздравимо, па има кад сређивати ствари у колимаˮ. Напокон, изашао је огромни црни пас, па она:
– Анђо, како си остарала, једва те познах?
– Можда и ја тебе не бих познала да смо се ђе друго виђеле.
Наизглед обје су се обрадовале сусрету, али сами загрљај и пољубац их је одавао и говорио да њихова осјећања у том сусрету нијесу ни приближо иста. Анђа је чврсто пригрлила Љубицу и пољубила је у образ. Кренула је да је по обичају, пољуби још два пута, али Љубица се није ни једном пољубила са њом како треба, него је тамо негдје иза њеног уха сиса ваздух, вјероватно да не поквари руж, а онда су обје на тренутак застале. Анђа је с чуђењем гледала Љубичино воштано лице. Пожељела је да јој види очи, али су биле сакривене крупним тамним наочарима. Једино на врату поред широке огрлице, која га је прекривала примијети млитаву и наборану кожу. Таман је у себи помислила: „Види ово чудо. Баба ка и ја, обукла котулу пед изнад кољена, на сваки прс՚, по прстен на обје руке златне наруквице. Но ко је мени крив што сам остала сељанка, Љубица је завршила школу, а мени не дадше. Јесте госпођа, а вала је прћералаˮ. Тај бљесак мисли прекиде јој другарица:
– Ух, како си посијеђела? – хладно понови Љубица, без било какве мимике на лицу. Анђа би затечена, не зато што мисли да није посијеђела, него се запита, зашто баш толико пoтeнцира старост, као да је то најважније питање у сусрету послије низа деценија. Прозре да је у овом сусрету изостала топлина, коју је очекивала са Љубичине стране, али се уздржа да јој не скреше у лице све оно о чему је малочас размишљала, па јој умјесто тога са широким осмјехом одговори:
– Ја сам дошла с намјеро да се видимо ՚оћеш ли ме звати у кућу да пијемо каву, па ћемо причати?
– Хоћу! Хајде изволи. Откључавајући врата скоро заповједнички, Љубица рече: „Скини ту обућу!ˮ
Док је скидала обућу, пас уиђе прије ње. А она се већ питала, док је скидала припросте опанке, који и нису били њени, него је узела снахине да не упропасти ципеле док пређе преко крша: „Шта је са овом женом? Није ово она Љубица са којом сам дијелила клупу осам годинаˮ. Кад уиђе у кућу, крену да сједне у фотељу, која је заузмала средишњи дио дневног боравка:
– Не, не!… Не, ту ја сједим.
– У реду! Анђа се помјери на тросјед. Љубица се ували у фотељу, па чим сједе:
– Јадна што си тако остарала?… Посијеђела си!
– Јадан ти душманин. Љубице, о чему ти причаш? Ја остарала, а ти млада. Мени се чини да имамо једнако година, одговори Анђа, смирено и помало иронично.
– Имамо!
– Па?
– Ја се не дам годинама!
– Љубице све ми је јасно но ми реци, чула сам да си завршила неке велике школе, ђе си радила?
– Завршила сам фризерску.
– О, па и није ти то нека школа, а ђе си радила?
‒ Радила сам мало у неком салону, па сам отишла у Холандију, тамо сам зарадила пензију. Видјела сам како се у свијету живи, вратила сам се овамо и основала невладину организацију. Борим се за права жена. Жене имају своја права и не смију више бити робови мушкарацима. И ти си могла бити господар свога живота, а онако си живјела по мужевом диктату. Погледај како си посијеђела ‒ настави Љубица вадећи из обилате торбе повелико огледало.

Анђа, иако није завршила школовање, кад год јој се указивала прилика, никад није престала да прочита све што јој допре до рука, а природно виспрена умјела је Љубици на прву одговорити, али се уздржала вјерујући да није баш тако зла, иако је послије оваквог дочека посумњала у њену добронамјерност:
– Љубице, не треба мени твоје огледало. Виђела сам ја тебе у њему прије него што си га извадила из торбе. Може се у њему виђети моја сиједа коса, а премалено је да би се у њему могла огледнути моја чиста душа. Могу се виђети и боре на лицу, које су запис моје душе и мог живота. На мом лицу се види дух времена. Види се оно што природа даје свакоме живом инсану. У свакој мојој бори се виде отисци, зрелости, мудрости и среће. Погледај ти у том огледалу своје замрзнуто лице, без крви, без живота, без осмјеха. Љубице, Љубице! Године се не могу зауставити. Господ ради своје, а ми своје. Но ако мислиш пристављат ту каву, стави је.
Док је то говорила, осјетила је жал што је дошла. Није јој се пила Љубичина кафа. Мислила је да се што прије заврши та банална формалност. Иако благородна душа и увијек смирена жена, у њој је почела кључати љутња. Радо би што прије напуштила кућу бивше другарице, па покуша да скрене причу у другом правцу и да је пита о стварном животу:
– Љубице пушти сад ту причу, но реци ми о породици?
– Имам ћерку и сина.
– Син ожењен?
– Син живи у Холандији са дечком, а ћерка је тренутно слободна и вратила се са мном овамо.
– Значи већ имаш унука од сина?
– Немам унука!
– Па рече ми да син има дечка?
– Има партнера, а не сина.
Анђи није било баш све јасно, али је прећутала да не испадне глупа, па је приупитала за ћерку:
– Је ли шћер удата ?
– Удата?… Није луда да жури са удајом!
– Ради ли?
– Није јој потреба да ради. Живи и проводи се. Ја сам јој све приуштитила. Отац јој има фирму и он даје капом и шаком.
– Колико има година?
– Тридест четири.
– Значи вршњакиња моје средње. Она већ има ђецу од десет и седам година. А чо՚јек ти?
– Немам мужа.
– Умро? Рано си остала удовица.
– Разведена сам. Ћерка је од првог мужа, син од другог, а са трћим нисам имала дјеце.
– Немаш мужа, па имаш првог, другог и трећег. Ништа ми није јасно… Толико пута разведена?
– Не трпим ја никога. Имам свој живот, а не ка ти. Привезала си се за једног и трпиш га
– Не трпим никог, а све да трпим, боље је трпјет једног него три. Што се тиче живота, живим овај један, овоземаљски који имам. Живим свој живот и своје породице. Живим за своју ђецу.
– Колико их имаш?
– Петоро. Два сина и три шћери.
– Па шта радиш с толико ђеце?
– Нијесу то ђеца Љубице, но сви породични људи. Имам и осморо унучади.
– И сви живе на селу, да их јади бију као тебе.
– Моја ђеца су завршила високе школе и раде одговорне послове у Црној Гори и Србији, а двоје ми је у иностранству.
– Изволи, рече Љубица стављајући кафу пред Анђом, па додаде – А муж?
– Чојек ка и други људи.
– Знам да је као и други, но видим да си остарала, па те питам пије ли, бије ли те?
– Пије воду. А што би ме био? Нијесам размишљала ка ти да тражим другога и трећега, па да ме бије, но смо радили заједно и подизали ђецу.
– Тако су мислиле наше прабабе. Свијет се осавремењава, иде се напријед. Данас су жене господари свога живота, раде на томе да и у старости изгледају привлачно.
– Коме привлачно? Ми смо обичне бабе?
– Ти јеси зато што тако хоћеш, а ја нисам.
– Здравија сам и бржа сто пута од тебе. Ево ако ћеш да се потрчимо ка оно некад у школу, па да видиш колико сам бржа од тебе, а можемо се и појакати. Ја видим да у тебе нема жива дамара. Љубица као да је није чула настави своју причу:
– Држиш животиње, је ли?
– Држим у штали, а не у колима и у кући.
– Ух, ту је пуно балеге. Како живиш са мувама? Мене једна уишла у кућу. Напала ме, једва сам се бранила. Слети ми час на руку, час на лице. Чини ми се да сам изашла из куће она би замном.
– Мене нападају ՚челе и осе, а муве не. Никад!
– А што пчеле и осе?
– Челе и осе иду на мед и на цвијеће, а ти и сама рече муве на балегу, зато си се једва одбраниа.
‒ Довиђења Љубице! – рече Анђа, брзо излазећи из куће. Кафа остаде, неомирисана.

 

Вукосав Делибашић је рођен 18. септембра 1947. године у Трепчима, код Никшића, гдје је завршио oсмогодишњу школу, а потом Средњу медицинску на Цетињу. Радни вијек je провео на одjељењу Психијатрије у Никшићу. Неколико стручних радова му je објављено у часопису MEDICAL cg. Након пензионисања је размишљао о писању неке врсте мемоара, али је знао да би то сувопарно писање било досадно, па је дошао на идеју да своје животне приче пренесе читаоцу на један суптилнији начин, па се почео интезивно бавити писањем прозе и поезије. Књигу животних прича, која је у припреми, намјерава објавити под насловом Укус камена. На исти начин је настао и овај аутобиографски роман, У вртлогу времена. До сада је објавио књигу У моменту – хаику и друге форме јапанске поезије. Углавном чита пуно и није од оних који су више написали него прочитали. Није се имало времена, требало је школовати три сина до факултетских диплома. Сада му унучад живот значе и они су мотивација и инспирација за писање. Жао му је што раније није писао поезију, али можда ће неком  послужити као примјер да никад није касно. Члан је Међународног удружења књижевних стваралаца Неказано из Барa и Удружења књижевника Уметнички хоризонти из Крагујевца.