Мићун Милатовић – Кратка историја транзиционе бесконачности (О књизи Миленка Шарца „Рафална паљба“)
КРАТКА ИСТОРИЈА ТРАНЗИЦИОНЕ БЕСКОНАЧНОСТИ
Када смо договарали писање овог приказа, Миленко Шарац, аутор Рафалне паљбе, збирке афоризама и епиграма, онако узгред ми је саопштио да су ови афоризми за њега представљали својеврсну аутотерапију. Прочитавши ову збирку схватио сам и због чега је то тако.
Наиме, афоризам, само уколико је успјешан, не може а да не ода тајну свог поријекла које сеже све до Хипократа, оца модерне медицинске науке, и његових четири стотине савјета и упутстава посвећеним здрављу, објављених под називом Aphorismoi. Супротно увреженом мишљењу које у афоризму види тек случајну козерску досјетку, која треба да нас разгали и насмије, бит ове збирке афоризама је брига о духовном здрављу, као шире схваћена брига за истину. То претпоставља и знатан стваралачки и интелектуални напор будући да сваки од ових афоризама јесте епитом разноврсних историјских, политичких и социјално-психолошких, најчешће веома комплексних, ситуација и феномена, како оних специфично локалних и црногорских, тако и оних југословенских, које бисмо данас назвали регионалним. Њен садржај није диктитрала филистарска доколица него изоштрена критичка свијест и савјест врхунског интелектуалца који јасно увиђа да је наша друштвено-политичка ситуација трагична али није озбиљна. У том погледу, Рафална паљба је досљедан антиескапистички документ који би с лакоћом могао поднијети назив Кратка историја транзиционе бесконачности. А од свих рђавих бесконачности овог свијета и вијека, она политичка показује се најрђавијом.
Но, на сву срећу, у Рафалној паљби пронаћи ћете вербални метак за готово сваку неман и аспиду из нашег транзиционог бестијаријума. Толико је у овој збирци примјера који поткрепљују ову тврдњу да би било излишно и неправедно издвојити било који посебно. Само, не дајте се збунити насловом! То што је паљба рафална не значи да је њеном аутору недостајало стрпљења и умијећа да прецизно нишани – пажљивијем читаоцу свакако неће промаћи да Миленкови афоризми погађају управо тамо гдје треба и да заклона нема чак ни у читању између редова – него већ и сам наслов свједочи да је наша стварност одвећ бременита малигним феноменима. Бројне од тих појава које циља Рафална паљба временом су се сасвим одомаћиле, у духу општих мјеста транзиционог новоговора, тако да их наша колективна свијест више и не региструје као лаж, аномалију или опасност. Стога Рафална паљба у данашње вријеме долази као риједак дар истинољубља. Уосталом, етимологија ријечи афоризам говори нам да је тај термин превасходно означавао неку издвојену ствар која је намијењена приношењу на дар. А за доброг читаоца ова збирка афоризама то уистину и јесте – љековит дар! Премда је Рафална паљба његов први излет у афористику, Миленко Шарац луцидно и вјешто експлоатише све оне могућности које нуди афоризам као књижевни жанр.
Тако, упркос неспорној ширини своје ерудиције, аутор Рафалне паљбе презриво одбацује позу снобовске надмоћности и испразног интелектуалног маниризма. Штавише, готово сваки Миленков афоризам одише једноставношћу, самоочигледних, егзистенцијалних истина, али саопштених тако да их и интелектуалац разумије. Сходно максими multum in parvo, уклањајући давно окамењене слојеве језичких наноса, аутор Рафалне паљбе духовитим, најчешће парадоксалним, семантичким обртом, колоквијалност једног општег мјеста разобличава као беспоштедну, до тада једва примјетну, истину. За аутора ове збирке не постоји реторичка фраза која би а приори била лишена могућности новог семантичког живота. А тај нови живот неке овештале језичке кованице најчешће нам отвара сасвим другачију перспективу сагледавања стварности, посредством које као да тек постајемо свјесни оног што нам се скривало у сопственом језику. Ово је збирка која жаргоном аутентичности жигоше испразну идеолошку реторику, какафонију политичког нихилизма и добошаре социјалног конформизма, демаскирајући транзициони новоговор као пуку димну завјесу колективне апатије, безнађа, злочина, лажи и (само)обмана. Ријечју, Рафална паљба, слиједећи траг оног најбољег што традиција политичке сатире и афористике у нас има да понуди, сабира, и на свјетлост дана износи, етичке постулате језика, као органона истине и колективног памћења читавог једног народа. Ту је до спознајне извјесности доведено готово све оно што су деценије транзиционе демократизације , наводно спонтано и случајно, загубиле у преводу. Али да би се уопште могло писати онако како то у Рафалној паљби чини Миленко Шарац, неопходно је, прије свега, посједовати једну раритетну особину: истанчани сензибилитет пажљивог слушаоца. Ослушкивање властитог језика у нечем подсјећа на психоаналитичку сеансу, у којој се посредством свјесних, наизглед безначајних, лингвистичких садржаја откривају потиснуте и непријатне истине. И то је, по мом скромном суду, један од највреднијих легата ове збирке – хвалевриједно понирање у сопствени језик, способност да се уочи семантички богата лексичка нијанса управо тамо гдје већина не види ништа друго до сивило баналности из жаргона свакодневице. Зато су Миленкови афоризми, у највећем броју случајева, духовити парадокси. Парадокс није просто анархично испреметана реалност, већ прецизна реконтекстуализација конвенционалног лингвистичког односа. Та нова, парадоксална и зачудна, констелација указује нам на дубљи или прави смисао неког језички кодираног феномена. У случају успјелог афоризма сазданог на парадоксу, како примјећује Умберо Еко, немогуће га је изокренути тако да и његова супротност звучи једнако истинито. Поступак стварања таквих афоризама изискује кохерентну стваралачку логику и егзактан модус операнди који не трпи произвољности и пуко поигравање са реторичким конвенцијама. Логика парадокса у Рафалној паљби, заправо, није ништа друго до оштроумна аперцепција законитости (бес)поретка на ком је саздана наша актуелна друштвена и политичка збиља. Слика коју нуде афоризми Миленка Шарца јесте попут рефлексије огледала: вербална јава је изокренута, али управо тако да слика коју у њој видимо представља неку истину о нама самима. Али ништа мање пажње не заслужују епиграми и епитафи, који попут почасних салви на крају, предстваљају каденцу достојну Рафалне паљбе. И са епиграмима је Миленко Шарац подједнако успјешан у својој духовитој озбиљности. Стога, без претјеривања, можемо констатовати да је заиста права ријетост да неко из свог првог, и за сада јединог, покушаја, оствари тако складан и ефектан жанровски опус.
Да успјех у књижевности никада није плод случајности, већ увијек посљедица синергије несумњивог књижевно-стваралачког дара и умијећа да се тај таленат искористи на најбољи начин, свједочи нам управо Миленко Шарац са својом Рафалном паљбом. Овој збирци је, како би то казао бриљантни афористичар, Карл Краус, недостајала само једна мана па да буде савршена. Након што је у њој мјеста нашла ова рецензија, можемо рећи и да је тај услов испуњен.
Мићун Милатовић
