Момир Војводић – РАЗГОВОРЦИ У ШЕТЊИ ГОРИЦОМ
Шта је ово ево неко доба
Те у шетњи шапућемо оба!?
Нема гласног збора за лијека
Не трепери лица од смијеха;
У димове увијамо душе
Савијамо се како вјетар пуше;
Циједимо кроз брк што гажемо
И кроз ситна сита се лажемо;
Сретамо се глуви, изнемогли
И од празних срца занемогли;
Увијено за собом кукамо
И ко мукли кокоти ћукамо
Ситна зрна студеног опреза
Испод липа, борова и бреза;
Насљедници слободнога двора
И унуци гордих гласнозбора,
Бојимо се глсано ишта рећи –
У дрхтању од свакога већи!?
И пред браћом добро углађени,
Са истином љуто завађени,
Бојимо се и зубом шушнути
И стрепимо да ће нам њушнути
Тајанствени доушници лица –
Од властитих препаднутих трица
