Dušan Dojčinović – Luis Armstrong u Beogradu
I dok sa starog gramofona kliziše ‘bib bap’, taktovi neke džez muzike, solo trube, ja zaspah, u hladu iznajmljene sobe, u centru Beograda, i čuh, kako Luis Armstrong,drži trubu u ruci, i hrapavom bojom glasa, peva onu Bajaginu:“Dobro jutro džezeri… dole ispod Slavije, kada šina savije, kući idu džezeri… A Ja nastavljam da pevam u istom ritmu:“ šta bi reko Dejvid Smajl..Šta bi rekao Kol Trejn.. – -Ma šta bi reko ja, prekida me u zanosu, Luis Armstrong, pa kaže:“se pita neko i za moje mišljenje!? – Šta! – ja onako zapanjen…Ostaće Vam samo Dragačevski trubači, kad prođe turbo folk, rep, i drugi talasi!… – A otkud znaš gospodine, Armstrong!? – Pa, znam, mi gore na zvezdanom nebu, sve znamo,“ i nismo strogi kao svetitelji“! – Gotovo u glasu, kazasmo ja i Luis Armstrong.. Vidiš kako znaš! – kaže mi Luis. – Imaš „žvaku“!? – Imam, mentol, evo! – Ma ne to..
Smaza je sa dlana, za tili čas, nego da l znaš neki, fazon, foru sa gitarom.. Daj da vidim. Ou, skrozje raštimana.. I dok on stezaše pohabane čivije, meni graške znoja, obliše, čelo, baš kao kad L. Armstrong svira trubu. I on, baksuza, polomi mi čiviju. Pobesneh:“vi’š šta si mi uradio od gitare! – Pa dobro, kupićeš u shopu, drugu! – Nemam para! – Evo ti dvaes’ dolara! – Ček da, vidim žice! – Nemojte, gospodine Armstrong, ko boga Vas molim! – Ne-moj-te! – I puče žica na gitari… Počeh od muke da pevam onu Tominu, s Luisom u duetu:“pukla žica na gitari, prolila se čaša vina, pala suza iz mog oka, to je moja zla sudbina..“ – Ha, ha, ha, ha. Slatko se ismejasmo ja i L.A.,zagrlismo,bratski i drugarski, i on mi kaže:“pa gde si bio brate Srbine, do sad!? – Pa, tu, na jugu. Južnjačka duša:Southern soul. Of course: Da naravno. Potvrđuje mi L. A. Što si južnije, to je tužnije. Yea! – Yea! Potvrđuje mi L. A. – E, znaš onaj vic:“ kad majka pita, sina:“jea li si sinko!? – Yea! Majko. Yea! – Znam onu tvoju izreku Luis:“ svaki put, kada zatvorim oči, dok sviram moju trubu, pogledam u srce, dobrog, starog, Nju Orleansa, dao mi je nešto da živim! „-Ou, my sweet home Louisiana. Moj slatki dom Liizijana! – kaže oduševljeno Armstrong. Otvaram oči, i pitam se šta je moj dobri grad, dao meni da živim!? – I vidim tetovažu, šešira, na desnom ramenu. I to nije Luis, već loša kopija, senka, Marlon Branda. Tonem opet u san, i sada Luis A. proba šešir, kao na jednoj probi 1955.godine.-Baš ti dobro stoji šešir, gospodine Armstrong! – I kada to rekoh, probudih se u mojoj momačkoj sobi, a ne u iznajmljenoj u Beogradu, i shvatih, da ništa još nisam ostvario od snova sa muzikom, poput legendarnog džez muzičara, Luisa Armstronga
