Лела Милосављевић – Едукација
У складу са потребама наше фирме редовно и континуирано се раде интерне едукације и доквалификације. Како из области струке тако и из области организације. У пракси су се најисплативије показале организационе едукације за дошефчиће, пришефчиће и зашефчиће.
Најтеже је положити за дошефчића, те за то није довољно бити едукован, већ се мора имати и генетска склоност и урођени таленат. Такви кандидати морају бити лишени личног става и мишљења, и у свако доба знати Шефенаш, Они постају, и најчешће остају вечити заменици. Ако их на крају власти шефови не устоличе обично одлазе из фирме јер се са те позиције назад не може.
Пришефчићи се едукују да своје интересе остваре без обзира ко био руководећи кадар. Иза леђа тобоже критикују надређене, а на позорници играју како им се свира. Све док не морају да раде оно за шта су плаћени прилично су сарадљиви и кад се руководство промени. Уколико једном доспеју на руководећу позицију постају многоструко гори од свега што су критиковали, посебно апострофирајући себе као жртву дугогодишњег одговорног рада.
Зашефчићи похађају индивидуалне едукације и вероватно су најбројнији у колективу. Јавно изигравају вечите позадинце, критикујући и добро и лоше. Они никада не доспевају на руководеће позиције, јер осим жеље за влашћу не поседеју ни стручност ни способност
