Милко Стојковић – БАБИНО ПРЕОБРАЖЕЊЕ
Узврпољила се јутрос Драгана, старија ћерка. Нашминкала се, обукла, кафа јој се хлади, а она као да врши попис инвентара у кухињи. Повремено баци поглед на зидни сат, проверава да не закасни на посао.
– Нема ми мобилног, – процеди једва као зуб да је вадила.
Преврће кесе, отвара креденце, завирује у шпорет, фрижидер, а на крају поче и шерпе да отвара. Ни трага ни гласа.
– Где си га синоћ оставила, ту те и чека. Води рачуна шта где остављаш. – сад и ја паметујем.
– Тата, ајд ме позови да чујем где ће да звони, – покушава да ме не љути.
Сад и ја почињем да преврћем ствари. Ни мог телефона нема. Само пуњач укључен у утичницу, али од њега сад нема вајде.Једнино сам успео да проспем кафу на тепих, таман да добијем јутарњу порцију грдње од жене.
Утом улази и Димитрије, син ми. Сија очима, што од љутње, што од синоћњег пијанчења са неким његовим пајташима. Како је врата отворио тако сам наслутио да ће и са њим бити неког белаја. Не диже се тај од доброг с првим сунцем, зна се да је његово спавање до поднева.
– Јесам ли нагласио да ми лаптоп нико не дира! Нисам дао толике паре да га отима како ко хоће. Кривцу би најбоље било да га одмах врати, – одржа кратко и јасно предавање, јер код њега може „лако ћемо“ само ако је по његовом.
Уђе и друга ми ћерка, Јасмина. У руци јој само кабл од пуњача. Ћутим, ништа не зборим. Све ми је јасно.
Дакле, ствар је узела широке размере. Три мобилна, један лаптоп. Замрзивач и шпорет су срећом још ту. У некој другој кући то би се дигло на ниво полиције, али како ми пратимо криминалистички филмски жанр, много шта нам је одмах било јасно. Знамо ми ко је у нашој кући увек био против напретка и нове технологије. Нас четворо смо се само погледали.
Баба. Сво ово је бабино масло. А она седи испред телевизора и реч не проговара. Прати временску прогнозу због болова у зглобовима и акције у мегамаркетима, после крене низ сокак да то пренесе по комшилуку као да ради на информацијама, а успут покупи и друге новости. Против свега је што се унесе у кућу, а троши струју. Бунила се својевремено и птотив телевизора, једва се припитомила. У почетку, кад смо га купили, почне ли киша у неком филму, она подмеће лавор испод њега да вода не процури на паркет. Заљуљају ли се морски таласи она га одмах искључи да се не излију у собу. Ако, којим случајем, наиђе парна локомотива одмах отвара прозоре да се не погушимо у диму. Муке и њене и наше са њом, али се временом свикну на њега па каже „ма и није лоша ова кутија, ем има слику, ем говори, а вас нити виђам, нити па проговарате коју реч са мном“. Оно, није много ни погрешила.
Е, сад, има неколико месеци, можда од јесенас кад кренуше хладнији дани, она поче да стење: „Какве вам то дангубе у рукама? Нити ко с ким да проговори, нити да се каже која топла реч. Упрли сте очи у те црне кутије, сами гледате, сами се смејете, сами се мрштите, а један са другим не умете да проговорите. Нит се жените, нит удавате, а не верујем ни децу да умете да чините“. Не прође ни дан-два, а она ће опет:“Куку, да ми је глас да вам чујем. Да видим да сте сели да се договарате шта да се уради, да нешто испланирате, да се напредак у кући види. Ви свако за себе. Још мало па ни кад се на улици сретнете нећете се познавати него ћете на фејсбуку стицати фамилију и пријатеље. Зло време дошло“.
Оно, поштено речено, баба и јесте била у праву. Пуна нас кућа, а нико ни са ким.
– Где ми је, бабице, мобилни? Закаснићу на посао, – моли је Драгана.
– Баба, нађи ми лаптоп да не правимо проблеме, – шкргуће зубима Димитрије.
Види баба да је ствар озбиљнија него што је очекивала, није нас усрећила што ћемо моћи да се виђамо као што се она надала.
– Ено их у канту за ђубре. Телефони вам фале, а ја кад бих умрла не би ни приметили док не почнем да трулим.
Би шта би. Потписасмо некако прећутно примирје без великих речи, кад ето нам Димитрија долази кући у сам смирај дана и каже:
– Баба, да частиш! Купио сам ти мобилни телефон.
Само што се нисам скаменио од чуда. Разрогачио сам очи од неверице, а баба у несвест, једва смо је вратили у живот водом, шећером и шљивовицом. Он, Димитрије, коме ни црно испод нокта не можеш да узмеш, купио баби телофон на пипање.
Мало по мало научи баба да барата са њим. Још јој отворисмо и профил на фејсбуку. Батали она телевизију, рекламе и временску прогнозу но само буљи у телефон, лајкује, осмехује се, намигује му. Чак и спава са њим. Препородила се баба да је не можеш препознати, није више она иста. Ми безбедни, а како лепо гледа у њега и како је кренуло може да се деси и да је удамо преко фејсбука.
