Мирјана Јурчић – УЖАСИ ПРОМИСКУИТЕТА
Прексиноћ сам отишла у кревет са једним.
И није био неки провод. Пре бих рекла натезање. Окрећи се, преврћи се…ништа посебно. Заспах измучена и разочарана. Пробудих се празна и безвољна.
Синоћ сам пробала са два.
Беху то нереална очекивања. Након почетничке несналажљивости, намештања и заузимања немогућих положаја, осетих и неко јадно растерећење. Ништа катарза, нигде нирване…
Буђење је било још горе. Умор и подочњаци величине брусхалтера двојке. Нема дилеме да ћу вечерас повећати број.
Конзумираћу их не једног по једног, него сва три истовремено. Прогутаћу их у цугу. Јака сам ја, не дам се баш лако оборити. Хоћу да не знам за себе, да се обезнаним, да све заборавим…
А ујутро, нек личим на чудо, нема везе.
Ипак, три ноћи заредом, па још са толиким бројем…
Уколико ми ни три не буду довољна, пробаћу и са четири, и пет – одједном! Тераћу тако све док не доживим олакшање, узбуђење, лудило! Док не почнем да се будим задовољна и насмејана, да се мазно протежем и не препознајем у огледалу. Ни себе, а нарочито остале.
Једино се плашим да се не навучем.
Тада, по Марфију, мора да наступи несташица Бенседина. Како ћу онда на спавање, сама?
