Зоран Додеровић – ТАЧКА
Већ неко време покушавам да дохватим тачку на зиду. Зид је раван и гладак.
Никако ми не полази за руком да се успужем. Да сам пуж можда, или бубашваба. Она
може свуда, па чак и на моју тачку.
Успео сам да спојим дрвену дршку од метле са партвишем. Спој сам везао
канапом и када сам направу дизао у вис, видео сам да недостаје још мало.
На партвиш сам причврстио стару сабљу, мало канапом, мало најлоном, и
направу пустио да пада, откривши тренутак када лебди у ваздуху. Обишао сам подрум,
претражио таван и из ормана начетог црвоточином узео шипке од шатора. Гурнуо сам
једну шипку у другу и повезао их за сабљу концем за дунстфлаше и власима моје дуге
косе. Стао сам у замишљени центар собе, подигао направу и с приличном спретношћу
одржавао је у равнотежи. Није постојала нити најмања могућност да се било који део
моје продужене руке откачи и да поремети моју намеру. Смешкао сам се сладострасно
и обигравао око зида, као да пркосим неком скривеном бићу чији је реп или само
прегршт длаке та тајанствена тачка.
Да имам мердевине могао бих да је дохватим.
Сместа сам отишао да купим мердевине. Комшиницу нисам смео да питам да ми
позајми своје, јер јој једне нисам вратио, а друге сам сломио ходајући на њима. У
продавници сам се сетио оних првих мердевина и кренуо кући да их тражим.
Преврнуо сам подрум, орман, таван, а мердевине су се налазиле у гаражи,
сломљене. Потрчао сам натраг у продавницу, да ми је не затворе пред носом, обично
ми све затворе пред носом. Имао сам и среће. Продавачица ме је дочекала са
мердевинама испред продавнице.
Од када сам се ослободио страха, ја све брже ходам, правим дуже кораке и са
висине контролишем ситуацију.
Када сам стигао кући, унео сам мердевине у собу, раширио краке и почео
опрезно да се пењем. Направа у мојој руци све више личила је на неко џиновско крило.
Пењао сам се према врху и махао, као да ћу сваког часа полетети.
Коначно, стигао сам на врх. Стојећи на једној нози, другом сам балансирао у
ваздуху. Могао сам сатима остати у истом положају да ме изненадна промаја није
омела у намери да дохватим тачку. (Комшиница без куцања улази и тражи своје
мердевине натраг).
Један малени дашак био је довољан да изгубим равнотежу и стропоштам се на
под, па да све морам из почетка да састављам. Овог пута нисам то учинио. Погледао
сам према зидовима који су се дизали у небеса и открио да моја соба уместо плафона
има огромну мрљу на врху, која постепено мења боју, од ведроплаве до црне. Прибор
сам скупио на гомилу, гурнуо мердевине испод кревета и легао да спавам. Сањао сам
тачку како игра на мом длану, а ја се смејем као полудео.
