Драган Ј. Ристић – (ВАН)ЗЕМАЉАЦ
Један наш писац, погодићете на кога мислим, лежао је на песку. Да, на врелом
песку, али не на плажи, него на као прах ситном песку неке друге планете. Полако се
усправља. Његовим умом господари нека виша сила. Док махинално пали цигарету, још
мисли да је на удаљеној планети. Да крене у истраживање, нема потребе јер је све
раније описао. Неке ситнице му се ту не поклапају. Треба их проверити. Некако је
захладнило, што је немогуће јер та планета је двадесет и три часа врела. Онај преостали
сат је катаклизмичко леден, несхватљив и опасан. Треба га избећи.
А он једноставно седи ту, чешка се, трља очи. Хоће отворених очију да дочека
смрт. Прсти полако мрзну. Збуњено проверава. Нема му левог увета, изгубио га при
бекству од неких канибала на тој планети. Изгубио је и десно стопало. Проверава.
Стопало је ту, додуше охлађено. Навиру питања. Откуд му та лирска запитаност?
Наслућује да је ова планета, настала између две космичке експлозије, добра за живот,
има и дан и ноћ…
Да, да, па ево, ово је ноћ. Шта се забога десило! Он седи у свом кревету,
цигарета при крају… Зар је уопште био негде. Написаће данас све опширно, нико и не
сумња у истинитост казивања. Само, проблем је што он још сумња да се вратио. Лепо је
писао Хегел да се човеково мишљење не подудара са реалношћу. А и Платон је говорио
о отуђењу језика. Треба му чашица љуте да се поврати, легне и добро се покрије јер
нема грејања. Почеће нови дан, потребно је много енергије, живаца и пара. Ово овде је
само једна мала држава на планети Земљи, а он обичан писац научнофантастичних
романа. Зна где му је место и шта треба да ради.
