Драган Вугделић – ТУРИСТИЧKИ ВОДИЧ
Рече ми Рајко Јоличић, они пјесник из Бара, да се опет расписује конкурс за водиче, на
који је он прије учествовао. Пријави се ја и, богами, нијесам вјеровао, позваше ме на
испит.
Питају за искуство.
– Водио сам двадес’ година козе на ивицу шуме по пет километара од куће да брсте.
– Kоји Вам је матерњи језик?
– Мис’ио сам да ‘е црногорски, но како слушам радијо и телевизију и читам новине,
и још грђе кад чу’ем неке политичаре и оне из како и’ зову невладинога сектора –
више не знам! Мис’им да се зове МОНТГЛИШ.
– Знате ли стране језике?
– Све што се говоре око нас: босански, ‘рвацки, српски – лише шћиптарскога и
италијанскога.
Е, руку на срце, кад причам са Србима понекад се не разумијемо, ал’ опет се
сналазимо.
– А енглески?
– Добро се споразумијевам.
– Примјер?
– Tri ti tri – значи три чаја за астал 3.
– Vich voch post open– у колико сати се отвара пошта”.
– Ṡed daun – ṥеди доље.
– Могу до ṥутра ако ‘оћете!
– Добро, добро. Умијете ли да говорите на микрофон?
– Не, и не треба ми! Ја кад викнем испред куће ‘Јар, јар!’ козе ме чуну и дотрче!”
– Јесте ли вјешти да туристима понудите ствари да би извукли новац?
– Чујеш ти њега, па река’ сам да сам двадес’ година муза’ козе!
– Добро, знате ли која је парола нашега туризма?
– Дивља љепота.
– Тачно. А како ви то тумачите?
– Чу’еш, како? Ође ти је све да не знаш које је дивљије од којега, ка’ ниђе у свијет!
– Хм. Шта бисте онда показали туристима?
– Млого тога ће и сами виђет: дивљу градњу, дивље таксисте, издавање соба на
дивље, дивљу привреду, дивље запошљавања, дивље депоније смећа – и-ха!
– Kако бисте им протумачили ту дивљу љепоту?
– Ја…овај… ааа…ммм…
Нешто смрсих што сам чуо од министра на телевизију, а њима се осмијех развуче преко
образа. Рекоше да ће резултати бити истурени за три дана на огласну таблу.
Четири дана послије тога зовем ја њи’. Реко’ име и презиме и питам је ли списак
истурен.
Јесте, кажу.
– А јесам ли ја у њега?
– Kако рекосте да се зовете?
Би ми одма’ јасно: мене тамо нема!
