Вељко Рајковић – ПЕДИГРЕ
На степеништу мегамаркета примијетио сам гужву.
Знатижеља је учинила да ми ништа не промакне.
Угледао сам старца, који је, очигледно, усљед малаксалости, изгубио свијест. Замолио сам људе да ослободе простор, јер су му пружали све, осим могућности да удахне мало ваздуха (кажу, од ваздуха се не живи!?).
Пришао сам му пажљиво и пружио прву помоћ. Присутни се нијесу мирили са тим, па је почело гунђање око првенства помоћи. Многи су се осјетили повријеђенима и побијеђенима, јер су сматрали да сам му ја, практично, пружио пету или шесту помоћ. Када се све смирило, а старац почео да отвара уморне очи, срели су нам се погледи. Требало му је времена да схвати да се пробудио из неког чудног сна. Одмах ме упитао:
– Младићу, од којих си, бога ти?
– Од Петровића, са Његуша!
– Бога ми, има ти по коме доћ!
– Има, има, али што вриједи, ђеде, кад нико ништа не шаље?!
У магновењу, није схватио моју „мудрост“, али му је глава мало клонула. То сам схватио као знак саглашавања са мојом утилитаристичком философијом.
