Јанко Јелић -Пита
Прочуло се ко што знаде,
Од давнина што је адет,
Да се чују разна чуда
За паметна и за луда.
Вјеровати мора свако,
Не пита се је ли лако,
Нит логике да ли има.
Даје се на знање свима,
Нашим селом тајно скита
Једна врло чудна пита.
Није пита ко и пита,
Него посве различита,
Мимо сваке савијаче,
Гибанице и бркаче.
Није хтјела да послуша
Да постане превратуша,
Одбила је да сачека
Да одлучи глава нека
Шта би у њу да се стави
Да би била оброк прави.
Згади јој се и да чује
Да јој други командује
Да ли да је масте сиром
Или посте са кромпиром,
Или неком трећом трицом,
Зељаницом, житарицом,
А са смислом да се спаја
Само преко залогаја,
Јер се људске бољоглаве
Док је жваћу забораве.
Без закона и правила
Саму себе распитила,
И побјегла расукана
Са брашњавог неког длана
Испод старе оклагије,
Од пећнице и тепсије.
Одметну се у хајдуке!
Браћо мила, какве бруке!
Сад ће пита да се пита
И ка пити да се хита!
А власти ће да је куну
Јер је пита дигла буну
И поредак уздрмала.
Није пита спрдња мала,
Затресла је ко од шале
Све шпорете и астале
Што се дуго питом сладе,
Пробудила старе наде
И о правди и слободи.
Са овом се питом роди
И мисао о преврату,
О побуни и о рату,
И још много других страва
Што би могла луда глава
Да помисли и прихвати.
Зато село мора знати
Да се овом злу тијеста
Има на крај стати смјеста.
А сеоско сво чељаде
Нек се истог трена даде
У лов општи на пециво
Које хоће да је живо,
И намјеру крије праву,
Она тражи неку главу
Која такву питу штити,
А ту главу можеш и ти
На рамену свом затећи.
Па у хајку брже крећи,
Да ти главу не открије
Пита која пита није!
