Иван М Коларић: СМЕХ И СМРТ – АФОРИСТИЧКО ОСВАЈАЊЕ ИДЕНТИТЕТА (Извод)
Језгровитост афоризма циља на саму суштину неке мисли или појаве. Зато
афоризам користе књижевници колико и филозофи, а међу њима нарочито
Хераклит, Паскал, Лабријер и Ниче. Суштина о којој је реч и смртност
(коначност) као основни људски егзистенцијал није лако схватљива нити
непосредно дохватљива формално логичким средствима. Афоризам се поиграва
са уобичајеним схватањима а поготово са прихваћеним становиштем истине,
или како Ниче пише: „Свака је истина једнострука. – Није ли то лаж двострука?“
Истина афоризма није у слагању мисли и стварности, нити у кохерентности, него
напротив у разлици мисли и стварности, а да мисао има интуитивну евиденцију
истине. То је могуће само уколико је истина афоризма у апсурду и парадоксу.
Бесмислено је, дакле истинито: бајке, митови и легенде су смислене – али
неистините приповести. Монументална минијатура афоризма сажима у једном
тренутку значење које покрива један свобухватнији смисао. „Монументално“
и „минијатурно“ су контрарно-координирани појмови, појмови који се по
садржају разликују више од било која два друга појма, али имају и једну
заједничку карактеристику: повезује их заједнички родни појам афоризам. Овде
термин парадокс означава супротне појмове, који се не могу повезати на логички
ваљан начин (contradictio in adiecto). Наиме, не може нешто истовремено бити
монументално и минијатурно, нешто је или једно или друго (tertium non datur). „Парадоксална“ је дакле и сама дефиниција афоризма као „монументалне
минијатуре“. Мисли узете саме по себи могу бити истините, а да посредством
различитих међусобних односа и комбинација воде противречним закључцима.
Парадокс је став који води својој контрадикцији и у случају када је истинит
(ако А, онда не-А) и у случају када је неистинит (ако не-А, онда не-А). Може се
рећи и да се ради о односу два еквивалентна исказа од којих је један негација
другог, али чије супротности истовремено важе (чиме се крше Аристотелови
закони мишљења). У беседништву се парадоксом постиже већа уверљивост
мисли, мимо логике и теорија аргументације. Расел и Витгенштајн анализирали
су логичку страну говорног језика и дошли су до закључка да његова граматичка
структура затамњује и прикрива логичке везе које постоје међу изразима, чиме
долази и до мисаоне конфузије. Залажући се за изградњу „логички савршеног
језика“, они су настојали да разреше филозофске проблеме који настају услед
језичке конфузије. Проширивање парадоксије на свет свакодневља могуће је зато
што се и структура свакодневља показује као парадоксална. Мера истине није
истина него парадокс, због чега је савремени мислилац и афористичар заправо
contra dogmaticam. Афористичари имају само једну догму: Мисли својом главом!
Дакако, није увек лако мислити својом главом, тј. тек када доспемо у шкрипац
слушајући туђу памет сетимо се властите.
(Преузето из „СРПСКИ ЈЕЗИК, КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНОСТ
Зборник радова са VIII међународног научног скупа
одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу
(25−26. X 2013)
Књига II – САТИР, САТИРА, САТИРИЧНО)
