Љубомир Илић – Привржени покојник
Јутрос, док смо испијали кафу, кажем жени и сину:
– Ако икада будем умро, умрећу из радозналости! Да видим како се живи у подземљу!
– Тата, подземље није тамо, оно је овде, око нас, а ми смо само неми посматрачи! – каже ми син.
– Ја сам негде прочитала да у случају суђења подземљу и неми посматрачи одговарају, као саучесници! – укључи се у расправу моја жена.
– Баш ме брига! Ја ћу тада бити у царству небеском, а не у овој беди и немаштини.
– У праву си, на оном свету је много боље него на овом! – поново узе реч жена.
– Немаш доказа за ту тврдњу! – кажем јој.
– Доказ је покојник. Једино он не плаче на сопственој сахрани. – појаснила је.
– Е, зато ћу ја већ сутра да инвестирам у своју бољу будућност!
Жена и син се погледаше.
– Купићу гробно место! – обавестим их свечано.
Жена је најпре преврнула очи као барена штука, а онда ми је предложила да одем код психијатра јер сам генетски прилично чарапосан, нарочито по мушкој линији.
– Кад је твој чукундеда био луд као струја за Теслу се није ни знало, а прадеда ти се педерисао кад хомосексуалци нису ни постојали!
Хдедох и ја да похвалим њено генетско порекло, али ме син предухитри.
– Гробарину можеш да плаћаш једино преко мене мртвога! Ја сам одлучио да те кремирам! Много је јефтиније од тог твог пресмртног, а нарочито посмртног плаћања!
– Нисам ја Ђордано Бруно, а нисам ни буков балван! – побуним се.
– Многи нису, па их опет спаљују! Цео напредни свет то ради!
– Нећу међу напредне! Хоћу као сваки нормалан Србин да гласам и после смрти.
– Гласај, ко ти брани…
– А одакле да устанем ако нисам у гробу?! Из пепељаре, из тегле, или, не дај боже, из најлон кесе! Хоћу кад ми пошаљу позив да се одазовем достојанствено.
– Откуд знаш да ће баш тебе да зову на гласање?!
– Упамти синко, блажени Срби почивају у рају, грешни у паклу, а привржени у бирачком списку!
– А ти си као привржен?!
– Да нисам, зар бих већ девет година мирно чекао да прођу две и по, највише три године, па да наступи благостање
Љубомир Илић
