Lela Milosavljević – Epidemija
Odavno meni nije dobro. Sve sam se nadala da je to samo faza, da će proći, da će biti bolje, ali svaki dan mi je sve gore.
Kome god se požalim, on krene nabrajati svoje boljke, ne mogu doći do reči. Uplaših se da nije u pitanju kakva epidemija pa se spremim i odem kod lekara.
Kad me doktor upita šta mi fali počeh se nadati u spas. Konačno neko vidi da mi nije dobro!
-Sve mi fali, doktore! Osećam veliki pritisak, neki mrak mi se navlači na oči, sve teže gutam, a mislim i da su mi živci popustili.
-A kakve smptome imate, ozbiljno će on.
-Evo, recimo, ustanem ujutru i fali mi da idem na posao. Pa ko normalan želi da ide da radi? Onda krenem da čistim kuću i smeta mi što nemamo bar još jednu sobu, smeta mi što mi onaj moj ne izlazi iz kuće, što deca po ceo dan spavaju… Zamislite, kako sam na kraju pameti kad mi fali i onaj naš televizor što nam mesecima ne radi.
Doktor mi posluša srce, pogleda oči. Snimi mi glavu, pa mi i krv uze. Kad sve bi gotovo, on zagleda one papire, pa onda mene. Klima glavom i ćuti. Vidim ja da je stanje ozbiljno. Spremam se da čujem najgore vesti, molim se da bude leka, a doktor samo ćuti.
Kad u jedno doba progovori meni se srce uzlupa, a kad izreče da sam zdrava ja pomislih da je i njega uhvatila epidemija.
-Kako bre, zdrava, gospodine doktore? Imam pritisak, krivu kičmu i loše varenje! Živce više uopšte nemam. Pa ja sam kod vas došla za pomoć! Može u tim papirima sto puta pisati da sam zdrava, ja i dalje tvrdim da mi je mnogo loše. Dajte mi, molim vas neki lek, da mi bude bolje.
– Vaši simptomi su sasvim normalni za vaše godine. Pa niste više mali, mora nešto i da vam smeta. Opustite se, sve će to jednog dana proći. To vas organizam opominje da je vreme da se probudite i krenete u šetnju.
-Gde da krenem? Kakva vas šetnja spopala? Pa jeste li vi doktor ili neki trener? Još mi samo fali da šetam.
Ali, doktor ne odustaje.
-Za sada vam preporučujem samo da redovno i uporno šetate, pa ćemo na kontroli videti koliko je bolje i šta treba dalje činiti.
Dođem ja kući, bez mira, bez zdravlja, a sad i bez nade. Nema mi druge nego da poslušam. Spremim se i izađem napolje, kad tamo – bogami šetaju ljudi! Šeta njih 300! Dobro, možda nije 300, ali ima bar 180. Hajde, da ne preterujem, bilo nas je sigurno 80.
Gledam ja i ne verujem svojim očima.
Evo već par dana šetam i sve nešto mislim… Da li mi svi bolujemo od iste bolesti, ili samo imamo istog izabranog lekara?
