Милан Р. Симић – Афоризми
Боље сутра дочекаће критична маса.
Не зна се ко би пре пао на полиграфу.
Полиција, или криминалци?
Читаоци ме питају зашто не пишем о организованом криминалу у уметности? Шта они хоће, да пишем о Министарству културе?
Само криминалци не одлазе из земље.
Они нигде у свету не би живели лепо као код нас.
Обавештавам плагијаторе да сам ангажовао батинаша.
Радиће по потреби.
Бог би и даље чувао Србе, али нас више не види у нашем мраку.
У новом издању наше историје неће бити ропства.
Сви знате да су оновремени Турци непристојно дуго остајали у гостима.
Није ми јасно зашто, и од кога, наши најбољи афористичари крију своје најбоље афоризме?
Јесте све написано, али далеко од тога да је све и прочитано.
Књижевни критичар познаје све своје читаоце.
То су писци књига о којима пише.
Ако већ пишеш афоризме, буди афористичар од кога би и џелат пожелео аутограм.
Сви који мисле својом главом безопасна су мањина.
За разлику од романа и приче, у афоризму је свима све јасно од прве до последње реченице.
Афоризам је сам по себи захтев за слободу писане речи.
Религија и наука слажу се као рогови у врећи.
Испрани мозгови сви су исти.
Ни јачи од судбине не знају шта им доноси сутрашњи дан.
Бога можда и нема, али његово присуство у уметности се подразумева.
Глупост није истина, па да се крије.
Да се не заваравамо.
Дело је бесмртно, творац дела није.
Прошлости се толико накупило да је све мање места за будућност.
Уметност се гади вулгарности.
Дело најдуже чува успомену на свог творца.
Бављење уметношћу ограничава живот.
Приватизовали су закон.
Нови власник је диктатор.
Данас је најлакше бити на нечијој црној листи.
Постаните онај који има право да каже: варате се да ће свет остати исти после умирања мог света.
У почетку беше бајка о Богу.
