Жељко Марковић о књизи афоризама Милана Пантића „СИТНО САМЉЕВЕНО“
АФОРИЗМИ КАД ЈЕ ТЕШКО
Генерације су одрастале читајући афоризме Душана Радовића, Владимира Булатовића Виба, Бранислава Црнчевића, Милована Витезовића, затим Илије Марковића, Растка Закића, Александра Баљка…Са нестрпљењем се очекивао сваки њихов нови афоризам. О прочитаним афоризмима данима се причало и дивило ономе што је написано. У то време није се могло све објавити, а ипак је све објављено. Тако је афоризам постао популаран и створена је једна широка основа из које су ницали млађи афористичари. Међу њима је и аутор ове збирке – Милан Пантић.
Аутор је објавио прве афоризме још као средњошколац, а прву збирку афоризама „Знам за јадац“, тек за време рата и распада бивше државе, 1994. године. Иако је ово био првенац, писан у оловна времена када се налазио и на фронту, аутор је поставио високе стандарде у писању афоризама. То најбоље илуструју четири наредна афоризма. Прва два су на мирнодопске, а друга два на ратне теме:
–Они нису лопови, пошто нико није смео да их ухвати на делу.
-Најшколованији људи су далеко од центара одлучивања, јер нису савладали курс.
-Они који су земљу одбранили од непријатеља,
мораће је бранити и од победника.
-Неки су сачували наше положаје,
неки своје.
Већина афористичара о рату је писала са веће или мање, али свакако, безбедне удаљености. Он је међу ретким афористичарима, који је се налазио једно време на првој линији и искористио је то да опише рат из непосредне близине, убојитим речима. Рат је био окидач да напише и Војнички речник, који је саставни део ове збирке, на изванредан начин. Ево три речи из овог речника:
–РАТ – Наметнуто стање у коме је увек крива противничка страна.
– ПОЛОЖАЈ – Једнима стално место боравка у заседи за непријатеља, дригима склониште од рата.
– ПРАВО – Обавеза војника да слуша и кад командант није у праву.
После ове збирке направио је велику паузу у писању афоризама од читавих двадесет седам година. Он каже да се повратак афоризмима десио „на захтјев читалаца“ и „кад му се накупило!“ Почео је да пише поново у најтеже време, у доба епидемије корона вируса.
Друга збирка афоризама је на већем квалитативном нивоу у односу на прву и осећа се ауторова зрелост у промишљању и писању. Написао је значајан број афоризама на тему короне у којима је показао сву своју проницљивост, оригиналност и посебан, својствен само њему угао гледања на људе и ствари око себе. Оригиналност се види у афоризму:
–Антитијела на корону су као пилићи,
настају послије три седмице.
Воде се широке расправе о узроку короне, њеној суштини о теоријама завере, а Пантић на један занимљив начин нуди одговор, да иза свега стоји економски интерес, што је најближе реалности:
–Корона протиче у знаку увоза: прво зараза, онда респиратори и напокон, вакцина.
За време епидемије богати су постали још богатији, а сиромашни још сиромашнији. Осим опасности по наш живот, корона је донела низ проблема у одвијању наших свакодневних активности. Аутору није промакла ниједна ствар, он нас подсећа на то уз доста ироније:
–Нећу да радим од куће, недостаје ми моја фотеља!
-Епидемиолошке мјере су затвориле кафане,
сад су туче у кругу породице.
-У вријеме ванредног стања трговине су биле добро снабдјевене,проблем је у новчаницима.
За писца је био лек за душу, да се концентрише и пише, гледајући из посебног угла, о свим детаљима епидемије, заборављајући све друго, а читаоцима нуди лек, да док читају ова минијатурна савршенства и они забораве на епидемију и њене последице.
Пантић црпи теме из свакодневице, примећује животне парадоксе, јунаци његових афоризама смо сви ми. Уроњен је у нашу ишчашену стварност и на површину избацује „ситно самљевене“ производе који задовољавају све наше читалачке апетите. Кад почнете да читате једну по једну минијатуру, не можете да станете, док све не прочитате. То вам је слично као кад сладокусци конзумирају најлепши десерт, па немају границе и све одједном поједу. Он сматра:
-Афоризам је зачин, а све чешће и – главно јело.
Пише о свим темама које нам се свакодневно намећу као што су: мито и корупција, криминал, систем вредности, економска и социјална тематика, рад полиције, проблеми са којима се сусреће савремена породица… Писац има критички став и сугерише како би неке ствари требало мењати. Добронамеран је и жели свима нама боље услове живота и понаша се у складу са својим годинама. Он је за поправљање постојећег система и упире прстом на најосетљивије тачке, а млађим генерацијама препушта његово мењање из темеља, ако нису задовољне постојећим стањем. О неким темама не троши беспотребно речи. Тако проблематику везану за улазак у Европску унију дотиче у само једном афоризму, али на прави начин:
-У Европу треба ићи, кад Европа дође себи.
По моме, скромном мишљењу, следећих пет афоризама су за десетку:
–Колона испред шалтера
тражи да се заведе ред са дуге стране.
-Не мораш рећи шта си мислио,
па нисмо се посвађали!
-Народ жели промјене,
зато посланици мијењају партије.
-Прелиставајући уџбеник, схватио сам да незнање мог дјетета има савезника.
-Проводимо пуно времена на паметном телефону. Супротности се привлаче.
Садрже добру досетку, добру поенту, игру супротности, неочекивани обрт, сатиричну оштрицу… У једном афоризму писац истиче:
„Једино је Андрић добио и на МОСТУ (НА ЖЕПИ) и НА (ДРИНИ) ЋУПРИЈИ!
Читањем ове збирке афоризама сваки читалац ће добити и на мосту и на ћуприји. Мостови су сви афоризми појединачно, као успеле реалне слике, а ћуприја је једна збирна позитивна слика, коју ћете стећи о овој збирци афоризама. Књигу треба читати и уживати у написаном, од почетка до краја.
Милан живи поред криве Дрине, али је на правом путу, кад је писање афоризама у питању. Афоризми написани његовом руком су већ нашли пут до читалаца, а са овом збирком њихов број ће бити много већи.
Жељко Марковић
