Dušan Dojčinović – Susret Radoša Bajića i mene na setu. (Satirično fantastična proza.)
Idem drumom kaljavim, do seta, gde čuveni Radoš Bajić snima film.Znam da sam tu noć ostao bez sna, i da, nisam spavao, a da sam pešice, krenuo od Stalaća do Mrzenice, al’prvo reknu ću zapalim sveće, i za mojeg čiče, koji me vazdan, bejaše zasmejavao nekim čudnim forama, recimo s onejom :“tuj ne mrdaj puška u bunar“ , i dobio bi nas uvek na tabliću, u kartama. Idem, tako kroz, gluvu noć, komarci me s Marave, ujedaju gdi stignu, psi se razlajali, ko da čuvaju neka domaćinstva, a ono još po neka starina, ostala je da talamuždi, po Rasinske utrine, sve to odmaglilo u beli svet, u Nemačko.-Skida šešir, i po brci poznavam mojega čiču, Dobrivoja, al’po glas to je on, al po lik, ni pet ni šes’, Radoš Bajić. Čičaaaaa!-zacvile’,od radosti, a on meni ko iz rukava:gde si strinkino. I pripali svećicu Radoš, za zdravlje… – Đurđevdan, pa mi nekako milo, što me Radoš, oslovljava sa strinkino. A strinka, lepa, ki jabuka, žuta, plava. Ništa si ne zna čiča. Strinkino, oćeš s nama da snimaš film, „Petl opet kukuriče na Rasine“. Oću, čiča, samo šta da obujem.- Opanci, strinkino, i na glavu meti šajkaču, ko pravi Srbijanac sa Rasine. Daće ti scenografkinja. – I dok se sa svima sa seta, lupah farbanim jajima, i dobih pohvalu, od vođice statista, kad rekoh:“Hristos Vaskrse!!! To lutko!!! – reče ona. Ono se razdani, i svatih da sam malko prilego, posle hodočašća u manastir Mrzenica, da nemah za kartu, za autobus od Kruševca, nego da sam sa bratom Vesom, zadremao na klupi na peronu, u Stalaću, od silnog tabanja do Kruševca, i živciranja, da se autostopom vratimo bar do Stalaća, odakle imah povratnu voznu kartu do Niša.
