Tomislav Drvar – Bajkovita satira

Објави milenkosarac

BAJKOVITA SATIRA

Pisao sam satirične priče i danju i noću. Slao na konkurse i nikada ništa. Ne da nisam ušao među tri nagrađena, nego ni među deset pohvaljenih. Pisao sam sve oštrije, da su na vlasti mufljuzi, da je narod go, bos i gladan, da su svi korumpirani, počev od predsednika. Da vlada jedan, a svi ostali su krpene lutke.
Više puta sam privođen na informativne razgovore kod Nadležnih. Za poslednju priču, za koju mislim da je bila najbolja, dobio sam od Nadležnih laskave komplimente, od kojih sam se mesecima oporavljao na traumatologiji. Mislio sam da mi je nagrada, ovog puta, zagarantovana. Međutim, opet ništa.
Više nisam znao šta da radim. Ljudi, kojima sam davao da pročitaju moje satirične priče, govorili su da su odlične, ali da ne pominjem da su ih oni pohvalili. Pomišljao sam na najgore, da prestanem pisati. E, onda mi se javio čovek koji je redovno osvajao nagrade na konkursima. Šampion. Državni satiričar, omiljeni pisac svake vlasti. Prijateljski me posavetovao da se okanem te svoje opore satire, kontejnera, bede, korupcije…
– Pa o čemu onda da pišem satirične priče? – upitam ga očajan.
– Čoveče, piši satirične bajke.
– Bože, kakve su ti to satirične bajke?
– Jesi čitao Carevo novo odelo? I? Svi kažu sjajna bajka, a ona, neprevaziđena satira. Izmišljaj stvari, kao u bajkama. I naravno, ono najbitnije, moraju imati sretan kraj.
– Pa čemu to onda služi?
– Vlast voli takvu satiru i nagrađuje je. U njoj se ne prepoznaje, a služi joj da pokaže kako u zemlji ima demokratije.
Sednem i napišem priču o zemlji koja je bila iza sedam mora i sedam gora. U kojoj su svi su lepo živeli, a monarha su birali doživotno, na slobodnim, demokratskim izborima, na kojima je samo on imao pravo glasa. Međutim, idilu je narušila stoglava opoziciona aždaja koja je pljačkala i proždirala građane demokratske monarhije. Ala je postajala sve gora. I onda je Monarh obećao ruku svoje najlepše kćeri i presto, onome ko obezglavi ažadaju.
Mnogi vitezovi pokušavaše, ali se niko nije vratio po nagradu. Došao mlad, lep i siromašan mladić iz naroda i ubio aždaju. Aždaji je obećao mesto predsednika Vlade, kada pobedi na izborima. Kada je aždaja zaspala opijena lepim obećanjima, mladić iz naroda joj je odsekao glavu. Monarh je priredio veličanstvenu svadbu i prepustio svoje mesto mladiću iz naroda. Tako je, siromašni mladić iz naroda, postao prvi među nejednakima.
Sav sretan, pošaljem ovo svoje remek delo na konkurs. Istekao rok za donošenje odluke, a mene niko ne zove. Prošla i svečana dodela nagrada, naravno, bez mene. Jedino što me Nadležni nisu zvali na informativni razgovor.
Zove me onaj moj savetnik, pita kako sam prošao?
– Opet nisam prošao – zavapim očajno i u kratkim crtama mu ispričam sadržinu svoje priče.
– Ne mogu da verujem da ovo nije prošlo. Kako si završio svoju bajkovitu satiru?
– Čitam ti: Monarh i njegova lepa žena su dugo i srećno živeli i imali mnogo dece.
– Pa to je odlično.
– Da, ali sam na kraju dodao još jednu rečenicu.
– Koju?
– A narod je, i dalje, jeo govna.