Љубомир Илић – Р А Ц И О Н А Л И З А Ц И Ј А (Првонаграђена прича на „Нушићијади“)

Објави milenkosarac

Председник општине, господин Макса, позван је на хитан састанак у министарство финансија.
Одређеног дана, у заказано време, примио га је четврти помоћник трећег заменика државног секретара и кратко му саопштио:
– Господине председниче, увидом у наше показатеље уочили смо нерационалну потрошњу буџетских средстава у вашој општини. Ако одмах не станете томе на пут бићемо принуђени да уведемо принудну управу!
– Значи, да је рационализујем?! – трепну председник Макса а грашке зноја му оросише чело.
– Значи! – потврди четврти помоћник трећег заменика. – За почетак укините непотребна радна места. И то хитно, молим вас!
Сутра ујутру, председнику су донели систематизацију радних места општинске управе. Секретарица је отказала све састанке, пријеме и сусрете планиране за тај дан како би председник могао да се посвети важном и неодложном послу. Није шала, принудна управа вреба из прикрајка.
После неколико сати „студирања“ прецртао је следећа радна места:
– саветник кафе куварице за горку кафу,
– саветник кафе куварице за слатку кафу,
– самостални референт за оживљавање духа прошлости,
– аплауз мајстор,
– менаџер за неспровођење предизборних обећања.
Саветник куварице за горку кафу била је тетка Анђа, помајка председникове куме. То радно место раније није постојало, али на кумин предлог господин Макса је частио после изборне победе.
Е, онда се и његова жена досетила да њена најбоља другарица саветује кафе куварицу како се кува слађа кафа. Женина се не пориче, нарочито кад је муж на власти.
Шурак Пера је обављао дужност самосталног референта за оживљавање духа прошлости. Радио је савесно и предано. Његовим ангажовањем многи покојници су се нашли у бирачком списку и сви су гласали за председника.
Аплауз мајстор није Максин кадар. Њега је наследио од свог претходника, али је био задовољан његовим радом. Човек је од срца аплаудирао кад год је председник имао јавни наступ, а често га је тапшао и по раменима.
Менаџер за неспровођење предизборних обећања био је председников синовац Тоша, иначе несвршени студент геодезије. Он није радио ништа, јер бирачи нису ни памтили шта им је све обећано пре избора.
При крају радног времена прецртани кадрови су били у кабинету председника.
– Господо, у циљу штедње и рационализације, а све у духу нашег просперитетног развоја, ваша радна места се укидају! Проглашени сте технолошким вишком! – Је л’ ! – изрогачи се тетка Анђа, саветница кафе куварице за горку кафу. – А што сам лепила твоје слике по зидовима и наговарала народ на пијаци да гласа за тебе, то ником ништа!
– А ја сам ти скупљала сигурне гласове! – укључи се саветница за слађу кафу. – Ако останем без посла из ових стопа идем да се учланим у опозициону странку!
– Мени дланови даноноћно бриде од твојих којекаквих говоранција! И уместо повећања плате ја сам технолошки вишак! – закука аплауз мајстор.
– То ми је хвала што си највише гласова добио од покојника! – залелека шурак Пера, самостални референт за оживљавање духа прошлости.
– Господо, предлажем да одмах ступимо у штрајк глађу! Нико нема права да се игра нашим животима! – испрси се синовац Тоша, менаџер за неспровођење предизборних обећања.
– Тако је!!! – кликнуше остали.
– Зар и ти синовче Тошо?! – унезвери се председник.
– И ја, него шта! А ако то не помогне прелазимо на мотку умочену у септичку јаму! – одговори му синовац Тоша.
– Мот-ка, мот-ка, мот-ка!!! – орило се кабинетом.
– Чекајте, чекајте! – наједном се озари председник Макса. – Ваша радна места су данас укинута, али већ сутра ви добијате посао у новоформираној Агенцији за рационализацију радних места!
– И шта ћемо тамо да радимо?! – заграјаше колективно.
– Предлагаћете председнику, то јест мени, која радна места треба укинути у општинској управи у циљу рационализације буџетске потрошње…

Љубомир Илић