Velizar Radonjić – ŠIZIFOV POS’O
(Treća nagrada za priču na „Nušićijadi“)
Živjeti na Balkanu je Šizifov pos’o. Zbog toga čitav Balkan priželjkuje da uđe u Evropsku Uniju. Priželjkujemo i mi, ali mi smo nešto drugo. Mi imamo sreću da na ulazak u Evropu čekamo decenijama, a sreća je lijepa samo dok se čeka. Zato mi ne žurimo. Evropa neće pobjeć. Nije Evropa izborna pobjeda pa da nam je ukradu.
Ne može se u Evropu grlom u jagode i kako je kome milo. Red se zna. Moramo biti spremni za onaj dan kad Evropa odluči da nas stegne u zagrljaj.
Ni Evropa ne žuri da prigrli Balkan. Za sada joj je dovoljna radna snaga sa Balkana. Evropi trebaju školovani i obrazovani ljudi: neko mora da radi na građevinama i u restoranima, a mi školovanih imamo na pretek. Kao i sav razvijeni svijet i mi imamo besplatno školovanje, ali samo kod nas vrijedi koliko košta. Ne zaostajemo ni po pitanju kvaliteta visokog obrazovanja. Zli jezici kažu da su na balkanskim univerzitetima kriterijumi toliko strogi da student na ispitu može da padne samo sa stolice.
Naš čovjek voli da radi u Evropi. U Evropi se zna red. Priča se da u Evropi decenijama nema rada na crno. Crni radnik je kod njih bijelo roblje.
Zna se red i kod nas. Naročito na političkoj sceni. Jedni ne rade ništa, drugi čine svašta. Političari svoju strategiju i taktiku mijenjaju od izbora do izbora. Prilagođavaju se evropskim integracijama i evropskim standardima. Neko je oprao biografiju i postao čist lopov. Drugi su izdali domovinu i žive od kirije. Oni treći, ogrnuli jagnjeću kožu – Vuk dlaku mijenja ali u nama i dalje vidi ovce. Svi su pošteni i svi rade po zakonu. Sreća, pa su neke od njih pohfatali na vrijeme.
Spremamo se za ulazak u Evropu. Domaći propisi su usklađeni sa evropskim standardima. Usklađivanje institucija sa propisma ide malo teže. Nadamo se da to neće biti prepreka za ulazak u Evropu jer su nam institucije transparentne. Šteta što su uprljane pa se to ne vidi. Paralelno sa institicijama, izgrađen je savremen pravosudni sistem i u njemu zastarijevaju samo predmeti.
Usvojili smo evropska pravila ponašanja pa se zna red. Zna se i ko pije i ko naplaćuje. Nema nekažnjivih, a u vlasti nema nedodirljivih – uvijek možemo da ih poljubimo u ruku.
Usvojili smo i najviše evropske standarde ljudskih prava i sloboda pa narod, kad god protestuje, kašlje od demokratije i kolektivno plače za diktaturom.
Svako se bavi svojim poslom. Crkva i dalje sudi u ime Boga, a sudovi u ime Naroda. Narod i dalje ide u bogomolje i radi u državnoj službi, a ne vjeruje ni Državi ni u Boga. Vjerovatno zbog toga što prilozi za oprost i prihodi od kazni ne idu ni Bogu ni Narodu.
Drugi svjetski rat na Zapadnom Balkanu još nije završen, samo su u produžecima zamijenili strane: potomci nekadašnjih četnika se druže sa Rusima, a partizanska djeca sa Njemcima i Italijanima. Zbog toga Balkan s vremena na vrijeme liči na bure baruta. Kad god se to desi i Istok i Zapad nude dobre usluge – odmah šalju šibice.
Zapadni Balkan je za Evropu i dalje bliski Istok, pa su nam evropska vrata zbog toga i dalje širom zatvorena. Zato je Balkan, i dan danas, kao i vjekovima unazad samo polazna stanica. Ali ne vode svi putevi u Evropu. Mnogi su se idući ka Zapadu obreli i spotakli na Istoku. Drugi su sa evropskog puta zalutali na neku od balkasnkih stranputica. I jedni drugi tek na zadnjoj stanici shvate da su ušli u pogrešan voz i da su im sve stanice bile pogrešne.
Živjeti na Balkanu je Šizifov poso, ali treba biti optimista. Neće proći ni hiljadu godina a Balkan će postati dio Evropske Unije. Toliko, valjda, možemo da se strpimo.
Ruku na srce, nije smak svijeta ni ako nas ne prime u Evropu. Pravićemo se Englezi.
