Ivan Likar – Vizija

Објави milenkosarac

VIZIJA

Reče mi putnik neki iz drevne zemlje jedne:
„U pustinji još leže ogromne, i bez tela,
dve noge od kamena, a ko potražit’ htedne,
videće tu i glavu; bore njenog čela
i usne iskrivljene od zapovesti ledne
znak su da vajar vide sve strasti toga cara
– i srce mu okrutno i šaku koja pleni –
pa ureza ih tako u kamen s mnogo dara.
A na postolju samom ovakav natpis ima:
„Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni.
Gledajte dela moja i strepite pred njima!“
To ostalo je samo, a gde kip beše slavan
sad ruševine leže sve smrskane na tlima;
oko njih na sve strane pust pesak leži ravan.“
Persi Biš Šeli,OZIMANDIJAS

Da li sam samo sanjao ili stvarno otputovao u nepoznatu zemlju,ni sam nisam siguran.Ali video sam krave na naduvavanje kako pasu pod neonskim suncem,u jednom blaženom carstvu,u kome se čak ni vetar ne pomera sa mesta,a ako grmi,to se čuje glas gospodara,faraona Aleksa III.Ljudi su srećno udesili život,faraon je bio dobar prijatelj Ozimandijasa,koji mu je davao savete o obnovi i izgradnji.Piramide na vodi su se nekim čudom održavale iznad površine i povremeno kretale po nevidljivim šinama oponašajući japanske vozove.Vladar je planirao i da se priključi dalekom carstvu na Istoku kao saveznik u njegovoj ekspanziji,koja je izazivala oduševljenje i škrgut zuba.Kao najveći dokaz uspeha carstvo na Istoku se moglo pohvaliti masovnim samoubistvima svojih stanovnika,na prvom mestu fabričkih radnika.Aleks III je postigao visoki stepen demokratizacije,najviše se ugledajući na Istočni kazamat.Na čajankama su se okupljali teroristi i otmene dame u belom i raspravljalo se o mogućnosti da se faraon na grub način u medijima izvređa,od čega se on mnogo plašio.Niko nije pominjao atentate,što je i razumljivo s obzirom da su stanovnici ove divne zemlje uglavnom bili napredni ljudi koji su se zalagali za mir u svetu.Dobijao se utisak da prisustvujete izboru za mis,a ne nekom ozbiljnom skupu.Imao sam i tu privilegiju da doživim ostvarenje vekovnog sna ovog naroda.Televizija,najnoviji izum nekog Tarabića,uživo je prenosila dugo očekivani govor Aleksa III i svečano otvaranje piramida i njihovo puštanje u pogon.Narod je sve vreme oduševljeno stenjao pod čizmom tiranije.Mene je zamarala savršenost ovog društva poželeo sam da unesem nemir u njihov spokoj.Čudno,uvek sam se nalazio na pravom mestu i u pravo vreme i nisu me preterano uznemiravali,ali nisam hteo da razmišljam o tome.Svečanost se već završavala. Ljudi su odlazili,kao da biraju neizbežnost.Dobio sam neodoljivu želju da kriknem.U nastupu herojske slobodoljubivosti,koji nastaje usled nezadovoljstva ponuđenom idilom,setio sam se naših slavnih junaka kneza Lazara i Gavrila Principa.Ponos mi je nadimao grudi. „Vidim da se ljudi zlopate! Čuo sam i mnoge žalbe zbog okrutnosti!Kad je već tako,zašto tog zlotvora i tiranina ne ubije neko metkom u čelo?”,povikao sam.Iz grupe spontano okupljenih ljubitelja neograničene vlasti izdvojila se jedna baba. „To je Ikarova bolest koja destruktivno deluje na ljude.U bunilu uobraze da se treba boriti protiv tiranije.Posle dekontaminacije i vakcinacije moguće su neželjene pojave.Dešava se da ljudi psuju majku faraonovu,inače jednu divnu ženu,koja živi u inat dušmanima,ali sve je to bezopasno i kilavo i nema nikakve veze sa slobodom.Svi smo primili vakcinu najmanje sto sedamdeset i dva puta,pa nam ne može ništa.Samo da se vakcinišemo još tri stotine puta i završili smo!Pobedili smo špansku groznicu,koronu,čak i svemirsku kugu,pa ćemo pobediti i ovu boleštinu!” Šta bismo mi bez čuvarki praznog magacina,koje uvek sve objasne?Meni se zavrtelo u glavi od te priče o vakcinaciji.U redu,kad ste već pomenuli psovanje,čini mi se da je i Gavrilo Princip psovao majku Francu Ferdinadu ili sam to sanjao?Ceo moj život ličio je na san.Sećam se da je kako je taj skandal odjeknuo i kako se su u svim televizijskim emisijima govorilo o tome,čak je i autrougarski prestolonaslednik dao intervju Sarapi.Ali biće da mi se to samo učinilo ili sam nekad živeo u vrlo neobičnom svemiru.Svuda na ulici sam video činovnike u belim odelima kako vode neposlušne građane,koji su imali previše smele ideje o avanturi u radno vreme i koji su na žalost čak i ovde kvarili savršenstvo svojim nazadnim i maštovitim idejama.Sa užasom i strepnjom sam pretpostavljao gde će završiti,ali to je već druga priča.Kada sam obišao sve prodavnice i pogledao sve izloge,ugledajući se na Aleksandra Grina,probudio sam se sa osećanjem neizvesnosti u nekom nepoznatom gradu i nepoznatoj zemlji koja mi je izgledala tuđe.

Ivan LIKAR