Motač kablova direktno u raj – Pisuje: Dušan Dojčinović

Објави milenkosarac

 

-I takoj, dobi, pos’o, u fabriku mlogo modernu,u Leskovac, da, motam kablovi, za kola.
-Ono crcanje, jes’, neje, da neje.
A Vikaše mi brat od čiču :“ toj s’m, turaš u kutički.
Al’, koe ću, mora’, se, zaposlim, da se prehraniv, četri gladna, usta, ja, žena, i dve malečke devojčice.
Iz selo pri grad, takoj jedno pet kilometra, ne mi beše teško ni da vatam dva prevoza, jed’n, do grad, a drugi do fabriku.
Iz treću, u drugu smenu, pa u prvu.
Izgura ja takoj devet meseca.
Ogugla na onija što mi podvikuju, i što ne plašiv.
I poče da, se šalim, i kad reko :“Ži-vela, Srb-ija,grč me provalji u grudi, i mene me strefi srčka, takoj kljoknu.
Deda Dragi, me hrabreše:“Još niki neje umreja od rabotu.
Opravljaj se, idi u grad, motaj kablovi, koj je te pituje što je selo zamrelo, od mladinju što raboti po grad, a nema kuj ni da ore, ni da kopači, po njive.
I nađo se pred anđela čuvara.
Kam’ duni, mi! – vika mi anđel čuvar Zvonko.
-Pu, umirisaja si se na travu.
Koe si bija na zemlju?
Motač kablovi!
-Kude si umreja?
U pogon!?
-Kude tačno.
-U industrijsku zonu.
-Koe si još koristija od droge?
-Žuto?
-Kvo?
-Pa, heroin.
-Kam da vidim ruke.
Podvi, rukavi na košulju.
-Ne mi priodi bliže.
-Zbog koronu.
-A,pa nemaš modrice, nesi se fiksaja u venu, u nos, šmrkaja si!
A! A! jesam vikam mu.
na anđela čuvara Zvonka.
-Aj da je Gabrijel,Rafail, oni imaju čudna imena, al Zvonko?
I turi mi, tešku ko tuč, knjigu na glavu, ko kad ispoveda pokajnici ljudi pred pričes’, u Kumarevsku crkvu.
Oktoih, seti se, takoj se vika,taj popovska knjiga.
Da pisujem narkoman. – pita me anđeo čuvar Zvonko.
Ma, motač kablovi!
Znači, duvač na dimovi od travu.
Narkoman,znači!
-Dobro.
-Ma motač…
-I poče, da kukam i zapomagam…
-Nije mi dobro, oću da umrem.
Nije mi dobro..
A anđeo Zvonko, napravio grešku.
Trebao je da povika na nebo, unuka na Jovu iz Piskupovo.
Ja se povrnu, od mrelo, kolege se počeše iščuđuju, a ja ko u neko magnovenje, u procep,između dva sveta, poče na kolege da celivam ruke, jer mi se još pri oči, bejaše siluete, od popa iz Kumarevsku crkvu, i anđela čuvara Zvonka.
Više nesam ni primirisaja, travu a kam li pa da pućnem dim.
-Batali i žuto.
-Poče da postim svaku sredu i petak.
Jer, nema šala..s anđela Zvonka..
Što, da umrem kad me stra’ od Mrštansko groblje!?