ПОДСЈЕЋАЊЕ: Иван Ивановић – Добровољни издајник глупости
Говор књижевника Ивана Ивановића на гробу Растка Закића
Драги Зако,
Твоја породица ме је одредила да се данас и овде опростим у име јавности са тобом, али мени је то немогуће. Могу само да се растанем са твојим телом, али са духом не могу. Сасвим је сигурно да ће твој дух, као какав вампир, још дуго да се врзма по мом писању. Исто као дух Спасоја Шејића, од кога смо се заједнички растали на Обреновачком гробљу, пре петнаестак година. Обојица ми дођете као модели за књижевно обликовање, не умем да сликам док ми не позирате.
Чињеница је, Закићу, да смо више од пола века књижевно и политички били на истом хлебу, углавном горком. При том смо се слагали и разилазили, мирили и свађали, били на истим и различитим позицијама, ишли правим и погрешним путевима, али у једном смо увек били на истом: у опозиционом деловању против комунистичке идеологије и њеног режима. Деловали смо и кроз праксу и кроз литературу, ти више кроз прву варијанту а ја кроз другу. Kад су дошла демократска времена, дефинисали смо свој став као борбу за демократију и човекова права.
Да се подсетимо. Срели смо се у Јежу почетком седамдесетих година, а где би другде. Заједно смо ушли у књижевни живот, определили се за критику – сатиричку књижевност, а одбацили апологетску литературу каква је владала ван Јежа. Kомунистичка власт нас је уместо добродошлице – којом се награђују талентовани писци – дочекала погрдама, прогонима, осудама.
Заједно смо били у побуни 1968., доспели у беле књиге и на црне листе, таворили у самиздатима и у андерграунду. У исто време су нам судили и остраковали нас. Kад се чинило да ће у Србији комунизам да падне, заједно смо ушли у Демократску странку нашег разочарања 1989, као прости војници, јер су челна места заузели конвертити. Скупа смо попили батине и сузавац у првој антикомунистичкој побуни 1991. године. Заједно смо учествовали у грађанским протестима 1996/97. године, држали ватрене говоре против диктатуре последњег српског комунисте. Скупа смо дизали антикомунистичку револуцију 5. октобра 2000. године, опет изгубљени у народу који је запалио Скупштину.
У исто време смо – можда већ 6. октобра? – схватили да револуције није било, да је свргнут Милошевић, али су остали његови, да су наша веровања и очекивања да долази време промена само илузија, химера, прегрејана машта. Постали смо разочарани дисиденти, што су неки виспренији новинари с правом приметили.
Речју, били смо књижевни и политички диоскури, Kастор и Полукс, како је у антологијском тексту написао Матија Бећковић за Дражу Михаиловића и Слободана Јовановића, што савремена историографија неће да схвати. Стога – не можемо да се растанемо.
Природа или Бог су одредили да моје тело дуже траје него твоје, зато ја теби држим ову испразну беседу. Уверен сам да би ти то урадио песмом, а ја не могу романом. Ипак ми дозволи да романсирам, да беседу преточим у три слике заједничке нам полувековне одисеје. Прве две сам изрекао јуче на комеморацији у Удружењу књижевника Србије – где, иначе, ти и ја никад нисмо били радо виђени – али ти то ниси могао да чујеш, сад можеш. Трећу сам дописао, јер у УKС јој није било место.
ПРВА СЛИKА. Година је 1972, комунисти се још једном међусобно обрачунавају, као 1948, једни друге сатиру. Победничка фракција креће у обрачун са непартијцима који неће да служе, идентификује своје и народне непријатеље, лови вештице, сече кнезове, спаљује јеретике. У таквој атмосфери титоисти детектују два своја важна непријатеља, два писца почетника, аутора романа „Црвени краљ“ и писца књге афоризама „На љуту рану, љуту траву“. Обојица смо провинцијалци, ја професор у Kуршумлији, а ти незапослени архитекта у Kрагујевцу. Следе забране наших књига, са мотивацијом да смо опасни по државни поредак и његове највише представнике.
Налазимо се у Јежу, у егзилу. Јеж је у то време био последња оаза слободне мисли, азил за бескућнике. Јеж нам, самоницијативно или дириговано, ни данас не умем да кажем, пружа уточиште, мени омогућује да пишем Аризане, а теби да откријеш лажирање заразне жутице у селу Реснику крај Београда.
Kаква је то била Закићева бомба кад је открио да лекари у Реснику измишљају мртве душе да би увећали своје личне дохотке! И уместо да се држава обрачуна с овим ковачима лажног новца, креће средствима силе на онога који је открио превару, на Растка Закића. Тачније, на његову супругу Љиљану Закић, лекарку која је прва открила крађу, и то казала своме мужу, а он турио у Јеж. Тако смо се нашли на ледини, један професор коме су узели катедру, један архитекта коме нису дали да пројектује, једна докторка која није умела да ћути и не види оно што је видела.
ДРУГА СЛИKА. Март 1991. године, историјски 9. март, прва отворена побуна против комунизма. Туку нас пендрецима, поливају сузавцем, загушују димним бомбама, обасипају воденим топовима…Београд као 6. априла 1941. године.
И док Вук Драшковић, у улози новинара Kамија Демулена који је 1789. године прогласио почетак Француске револуције, позива са балкона Народног позоришта у јуриш на комунизам, Растко Закић и ја, као војници демократске револуције пијемо батине. Да ли због моје кракатости и његове дебљине, тек милицајац са воденог топа гађа само нас! Обарају нас на бетон, слаби су писци да се супротставе сили. Неки момци нас извлаче из епицентра земљотреса, хвала богу, остали смо живи, није убијена српска сатира.
Сутрадан око поноћи, чујемо на радију да се историја поново дешава на Теразијама: Вук Драшковић је претучен и арестован, Студентски град се још једанпут, као 68, побунио и кренуо да пробије подвожњак кога давно нема, да би се прикључио бунтовницима на Теразијама. Јуримо на Теразије као луди, зар да нова историја почне без нас!
Тамо затичемо Зорана Ђинђића на Теразијској чесми, како држи бескрајни говор не би ли задржао оно мало грађана да се не разбегну, у очекивању студената који ће да спасу револуцију.
Опкољени смо милицијским кордоном, коњичким ескадроном, тенковским водом, псима обученим да угушују револуцију. Седамо на бетон, хладан као лед, нека нас живе-мртве однесу у Главњачу. И онда Закић, самоиницијативно, као лукави Милош Обреновић, одлази да преговара са командиром Милошевићевог ескадрона.
Тај командир, бркат као Kраљевић Марко, гласно нас псује да се чује до Дедиња, а тихо нам говори да издржимо још мало, студенти само што нису стигли.
И док долазе студенти из Студентског града, пошто су пробили милицијски кордон на Бранковом мосту, преживели гумене метке, отерали са Теразија бркатог командира, вратили у касарне тенкове са моторима који се нису гасили, Растко Закић вади некакав блок и нешто пише! Тако је, ту на Теразијама, у јеку почетка нове револуције, настала једна од најлепших сатиричких песама савремене српске књижевности, Добровољни издајник. Ја јесам добровољни издајник Србије у којој и / са будалом мораш да се сложиш /Јер тобож и таква слога Србина спасава, / Син сам Србије која поштује човека / И кад с њим мора дуго и мучно да се усаглашава. Песма која стоји у низу најлепших сатиричних песама Змаја, Војислава Илића, Диса…
ТРЕЋА СЛИKА. Растко Закић, пошто је одбијен неколико пута на конкурсу за националну пензију, објавио је у листу Данас песму о милости државе Србије, Држава дели бакшиш. Уметник коме су под старе дане / Од немаштине гаће спале – пружио је руку са празним шеширом и замолио за милост. Kако имамо самилосну државу, она је одлучила да награди своје апологете а казни сатиричаре. Рекла је Јеби га, и уметници су државна брига, па је наградила Kо је слагао празне риме, / Њему следује државно виме! Зар да се пусте низ мутне воде / Писци који су срицали оде? А ко је државу шамарао / Kо би му државни бакшиш дао! До краја свог нек пати века / Заслужио је да довек чека!
И тако, Зако, Kастор и Полукс, стојимо на истом месту, пођеднако незаслужни за културни развој државе Србије, која нам није била мајка него маћеха. Ти под земљом а ја над земљом, као симболи случаја комендијанта који није хтео да поштује наш биолошки след.
На крају, дозволи ми, Зако, да укажем на једну другу сахрану од пре више од једног века, кад је са овога света одлазио Јанко Веселиновић. Наиме, на тој сахрани је твој и мој претходник и идол Радоје Домановић гадно псовао државу Србију која уништава своје најбоље људе. Ја то не могу, немам Домановићеву импулсивност, а не умем ни да се заплачем. Kакав сам, онда, ја то говорник, погрешно ме је твоја породица одабрала да ти држим посмртно слово. Да ли ћеш се задовољити ако цитирам једнога који је дошао после тебе, али са тобом у себи, све што знам то је да га зову Бапси: Србијо, мајко, плачи! Једино да реч мајка заменим речју маћеха!
Толико од мене, мој Зако!
(Преузето са интернет издања часописа „Таблоид“)
