Милко Стојковић – РЕФОРМА
Помало сурови, довољно озбиљни, а сасвим укрућени, мало стегнути, достојанствено смо улазили у свечану скупштинску салу. Сви, онако у тамним оделима, црним ципелама и краватама са бојама заставе наше државе. Тихи и без много измењаних речи, како нам и приличи, седосмо свако на своје место. Није било чак ни уобичајеног врпољења свесни значаја свечаног тренутка који ће уследити. Онако поређани као пешаци на шаховској табли, деловало је као да смо сви изашли из истог калупа, а можда и јесмо.
Данас ће нам се обратити Он. Свечана скупштинска сала, свечана седница. И предлог реформе од виталног значаја за нашу државу и наш народ. У успех коренитих промена набоље нико није ни сумњао, бар ничије од оних укрућених маска-лице није одавало. Мало ми је био сумњичав поглед чистачице из ходника, али небитно, њу ионако нико не узима за озбиљно нити ће за њу бити места у нашим редовима.
-И онда он. Али најпре два широколеђна мајмуна, пардон, две гориле, обријаних глава, па Он главом и брадом. Глава високо уздигнута, лице као из уџбеника. Његово одело је одударало од наших, али и ред је, он је посебан. Неки тихо прокоментарисаше да је одело боје сунца, мада је мени више личило на боју труле поморанџе но срећом не проговорих.
-Господо посланици демократске земље изабрани на демократским изборима, данас вам се обраћам са предлогом за реформу која ће донети у кратком временском периоду велики бољитак нашем народу јер је он то и заслужио. Могу вам рећи да ће се величина реформе осетити већ за седам дана, наравно ако ме ви својим гласањем подржите и озаконите на овој седници мој предлог, а не видим ниједан разлог да не буде тако.
Ту се чу громогласан аплауз али тачно одређене дужине трајања.
-Господо, данас реформишемо радну недељу. – Један усамљен аплауз истопи околна тишина. – Понедељак неће више бити понедељком, радници се жале да је сувиђе напоран за рад после викенда, па ћемо га преместити на место четвртка.
Једно велико БРАВО се разлеже из трећег реда.
-Среда ће доћи на место суботе, а субота ће падати данашњим уторком.
Уз аплауз готово половине посланика из првог, другог и трећег реда чу се вишеструко БРАВО, БРАВО, БРАВО. Он десном руком намести мало подигнуту леву обрву, па настави.
-Уторак се преместа у недељу, недеља у среду, петак ће бити понедељком да би викенд дошао раније, а четвртак на место данашњег петка.
Е, ту сви устадосмо не штедећи дланове за аплауз све вичући, у оном заносу и срећи, браво, брависимо.
-Данас код нас, сутра у суседним земљама, а за годину-две у целом свету, – заврши Он говор, а да му одело, мимо мог очекивања, не промени боју ни за нијансу.
Из скупштинске сале изађосмо озарена лица поносни што баш ми имамо њега, а не неко други. Додуше, имали смо малу недоумицу јер нико од нас није био сигуран који је сутра дан и шта нам носи.
