Афоризми Милана Пантића
Како да узмем здраво за готово, кад живим на кредит
.
Неке уреднике не брине тираж и ремитенда, знају они за кога раде.
Човјек је потрошна роба, рече патолог.
Огласио се глас разума, да му је паметније да ћути.
Плесао бих ја, али немам пара.
Не зна тачан број непријатеља, али зна да су сви на броју.
Кад ујутру отворим очи, видим да су ципеле већ прогледале.
Наше границе нико не дира, врло пажљиво их прелазе.
Више би их се нашло иза браве, да његов предмет није у фиоци иза бравица.
Злоба малих људи је великог домета.
Не тражи се свој пут тамо гдје је све наше.
Бирачи су невини, на избирма се највише краде кад они оду кући.
У ери информационог напредовања, наше пропадање је програмирано.
Код нас се примјењују провјерени стандарди, цијене расту, а плате остају исте.
О укусима не треба расправљати, кад нам нешто не мирише на добро.
Морамо набавити огледало, да видимо ко нам је крив.
Кад се дигне хајка, у опасности је и онај који ћути.
Ми њега бирамо, а онда он нас пробира.
Од короне се не исплати крити у мишију рупу.
Изостанку најбољих, оправдано су се обрадовали просјечни.
Нејаки краду, јакима дајемо сами.
Никада се нисмо срели, увијек смо ишли упоредо.
Власт се сматра потрошеном, кад је владајућа партија задовољна зарађеним.
Несигуран сарадник је поуздан свједок.
