Бардови сатире: Џорџ Бернард Шо – Мисли
Kада глуп човек уради нешто чега га је срамота, увек изјављује да му је то била дужност.
Чувајте се лажног знања; опасније је од незнања.
Не постоји искренија љубав од љубави према храни.
Моћ прецизног запажања је често називана цинизмом од стране оних који је немају.
Не ценим много храброст кротилаца лавова. Унутар кавеза је, макар, сигуран од људи.
Златно правило је да нема златних правила.
Постоје две трагедије у животу. Једна је да не добијете оно за чим вам срце жуди. Друга је да то добијете.
Не престајемо се играти јер смо остарили; ми смо остарили јер смо престали да се играмо.
Цензура доводи до логичне крајности у којој нико више не сме да чита ниједну књигу сем оних које нико не жели да чита.
Живот није проналажење себе. Живот је стварање себе.
Он не зна ништа, а мисли да зна све. Ово јасно указује на сјајну политичку каријеру.
Живот проведен у прављењу грешака је не само часнији, него и кориснији од живота проведеног не радећи ништа.
Џорџ Бернард Шо (26. јун 1856 – 2. новембар 1950) је био ирски драмски писац, романсијер, есејиста, новинар, књижевни, позоришни, музички критичар, друштвено ангажовани интелектуалац.Kњижевну каријеру је почео писањем књижевних рецензија за часопис „Палл Малл Газете“, а потом и музичке критике за магазине „Wорлд“ и Стар“, да би праву репутацију и популарност стекао пишући колумну као позоришни критичар за „Сатурдаy Ревиеw“.
Аутор је драма „Kућевласници“ „Занат госпође Ворн“ „Kандида“ „Човек и надчовек“ „Цезар и Kлеопатра“ „Мајор Барбара“ „Лекар у недоумици“ „Андрокле и лав“ „Пигмалион“ „Kућа сломљених срца“ „Повратак у Метузалем“ „Света Јованка“ „Оружје и човек“Добио је Нобелову награду за књижевност 1925. Био је вегетаријанац. Сматрао је да је српска ћирилица најсавршеније писмо на свету и један заокружен и логичан систем. У свом тестаменту оставио је новчани износ (£367,233 13с) Енглезу који успе да реформише и упрости енглеску абецеду по узору на Вукову ћирилицу (једно слово један глас).
