Бранко Ћопић – Ти си коњ
У нашој кући сваки члан фамилије имао је своје госте. Стрицу Ниџи долазили су српски добровољци, амерички рудари и некакви досадни глагољивци који су „гањали политику“. Маму су обилазиле куме, прије и наше расквоцане тетке и ујке с торбицама пуним дарова: ораха, јаја, сувих крушака или бар краставаца — дај што даш! И осталима у кући увраћао је понеко, па чак сам и ја имао своје рођене госте који, истина, обично нису ни смјели да завире у кућу, него су ме звиждукањем и разним знацима зивкали да дођем вирећи иза плота, свињца, аборта или неког другог скровитог мјеста.
Све је то био добар и занимљив свијет, али мене су ипак највише привлачили гости мога ђеда Раде. Био ти је међу њима пензионисани аустријски „фељбаба“ Вук Рашета, стари лопов Сава, и доста некаквих косматих старчића с кожним ћемерима и торбацима у којима се крило пола тајни овога свијета.
Најређи ђедов гост био је онај неуморни скитница, стари самарџија Петрак, али зато је дочекиван с највише радости, вике и пријатељеког гакања. Он би тако истом једног дана изронио из прозирне поплаве млаког михољског љета и то се одмах знало: сјутра је Михољдан, наша слава, биће печења, гостију, ларме и читав ће се свијет претворити у заљуљан ђечји сан.
Зна се, самарџија се, по доласку, најприје пропитује за коње.
– Kако Вранац, Раде брате?
– Добро.
– А како Доруша?
– Здрава је, хвала богу.
– Нека, нека. А продадосте ли онога њезиног ждрепчића, Доратића?
– Продадосмо, браћи Јованићима.
– Је л’ му било жао оставити матер?
– Богами јест и њему и њој, рзала је три дана.
– Ох грехоте, људи моји.
Поћуте тако и он и ђед па ће ти се истом тада самарџија сјетити и кућне чељади.
– А како си ми ти, рођени Раде? Kако ваш Ниџекања, гања ли још политику или се већ дозвао памети?
За жене и њихово здравље Петрак се никад није пропитивао. За њега оне као да нису ни постојале или су, у најбољу руку, биле нешто на форму досадних, вјечито присутних мачака: мотају ти се око ногу, тару о кожух, мијаучу и гребу, а без њих ипак није ниједна кућа. Шта ћеш, божја казна, трпи и ћути.
Михољдански, славски, гости још се нису ни разишли, још се по кући повлаче остаци печења и наш Жутија блажено лешкари крај гомиле костију, а старина Петрак већ се мота око разваљена самара и запиткује ђеда:
– Kоја ће оно година бити вашем Вранчићу?
– А што ти сад то треба? – чуди се ђед. – Четврта, пета, не знам ни ја.
– Kако шта ми треба! – диже главу Петрак. – Самар му правим, а ти … Дај га доведи, вјере ти.
Ђед се послушно диже и доводи окретна коњичка. Мајстор га лупка по врату, пита га за здравље, мјери му леђа и најзад му нешто шапуће у само уво. Ех, да ми је чути шта му је казао.
– Ми се договорили! – свечано објављује старац. – Kаже да је задовољан.
– Та неће ваљда ићи да загледа ђевојку – какоће ђед. – Још ћеш ту некаквој доконој парипини ићи угађати и табане му чешкати, а!
Охо, опет је почело некакво необично кошкање између ђеда и самарџије! Дај да се прикучим ближе да ми штогод не измакне.
Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо.
– Их парипина! – пријекорно каже самарџија. – Kако само овако спретном коњчићу можеш рећи да је парипина … Угађаћу му, јашта нег’ угађати. Kом’ би другом, ако њему нећу. Начинићу му нешто, има да видиш.
– Их, ти као да човјеку правиш самар, тако говориш.
– А зар коњ није исто што и право чељаде, још бољи. Десет пута бољи.
– Kоњ?
– Да, да, коњ, што се чудиш. И запамти још и ово што ћу ти рећи: само добар човјек може личити на коња, никакав други.
– Ето ти га, на! – простодушно зину ђед.
– Да, да, само добар. У Подовима, крај саме Уне, има, на примјер, у једног домаћина коњ, Дорат, душа од коња. Чим га видим, а мени срце заигра: ево га, пљунути Раде Ћопић! Ђе си ми, Раде, побратиме мој!
Ђеду стадоше очи.
– Па баш твој Раде, а? Е, фала ти, побратиме, на тој части.
– Јест, вјере ми – занесено распреда старац не примјећујући да се ђед уозбиљио. — Исте оне честите Радине очи, душу му видиш у њима. Па чим тај мене спази, а он само стригне ушима и зарже: ђе си, вели, Петраче, камо те већ на овај крај, Србине брате!
Ђед укоси очи као да од нечег зазире и кисело примијети:
– Па да, прави коњ, и то још дорат. Толико заједно љеба изјести и ракије попити, па опет му његов побратим парипче. Е, е, Петраче, лијепо ти мене јутрос накраси.
Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника.
– Побро, шта ти би ођедном?
– Још он пита! – окрену се ђед мени и Жутији као присутним свједоцима. – Нагрдити човјека из чиста мира, рећи му да је коњ …
Испод густих самарџијиних обрва ођедном просинуше строге тужне очи.
– Раде, стари поштени домаћине, а знаш ли ти уопће шта је то коњ, то ти мени реци, џеко једна?
– Пази га! Па шта ћу друго и знати ако нећу то. Kоњ је Раде Ћопић, то си и сам казао.
– Е, видиш, побро, да си бацио чифте у празно. Није тако. Не знаш ти, мој драги, шта је коњ, одмах се то види.
Самарџија се разњежено загледа уз долину потока Јапре и снизи глас као да је нашао заспала зеца:
– Иде он у мраку за тобом – куц-куц, чок-чок! – прати те вјерно, устрајно, нијеси сам на свијету, не бојиш се вука ни хајдука.
Примичем се и пажљиво ослушкујем. Ово је управ’ нешто за мене. Ја у помрчини толико звјерам и зазирем, да би ми требало најмање два коња, и то нека онако – да умију и говорити.
– Па седиш поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо.
Их! Ја већ и не знам гђе сједим. Kоњ који пуши! То би било нешто.
Међутим, ђед као и да не чује говорника, још увијек се дури, ништа не одговара. Самарџија упиљи у њега и звоцне:
– А ти ту нешто мислиш да си бољи од њега. ‘Ајде!
Ђед се узе крстити.
– О људи, шта ја ово јутрос чујем! Јесам ли ја пијан, шта ли?
– Дашта си него пијан. Да ти ишта знаш, не би се овако љутио и пропињао као јарац.
– Kако се нећу љутити, никаква вјеро. Човјек је крштено чељаде, славу слави, душу има, а коњче…
Самарџија се тужно осмијехну.
– Има човјек душу, а. А је ли, Раде, јеси ли ти икад чуо да је коњ некога преварио? Заклео се у душу, у вјеру, у шта хоћеш, па опет слагао к’о пас?
– Јок, то се досад није чуло у овој околини – уозбиљи се ђед.
– А да је коњ пакостан и завидљив, да туђу срећу очима не може гледати? – наваљивао је мајстор.
– Бог с тобом, немој кукавну марву ружити.
– Раде, брате и побратиме, а је л’ икада коњ отео жену свом најбољем другу? … Шта је мене некад окренуло овим путем?
Бљесну у старчеву оку шкрта суза, а ђед збуњено крену погледом по авлији, заустави га на мени и нешто се присјети:
– Скочидер у моју собу, тамо ми је остао нож.
Главачке сунем у кућу, завирим у све ћошкове собице, преврнем ђедову сламарицу, запрашим се и ускијам, али нигђе ножа.
– Ђеде, нема га.
– Добро је, ево га у мом џепу.
Ех, у џепу! А мени због њега промаче добар комад. Дај да бар чујем шта је даље било.
Узалуд сам се мотао око њих двојице, старци су мраморком ћутали. Гост је прошивао стељу од самара, а ђед је пажљиво гледао у његове руке. Њему, који под богом ништа није знао начинити, свака је мајсторија изгледала као недокучива премудрост пред којом би напречац занијемио. Замисли, узмеш три-четири комада дрвета, стару врећу, сламу и – цап, цап! – ево га, готов самар! Е, мој брате…
Тек много касније, кад се самарџија одавна расплинуо у сјај и тишину бабљег лета, ја се изненада нечег присјетих и бубнух пред својим ђедом:
– Ђеде, јесам ли ја налик на коња?
Старац се загледа у мене врло, врло зачуђено, а онда се малчице замисли, растужи се и коначно му се негђе испод бркова указа и брзо сакри лак неуловљив смијешак.
– Ђеде, јесам ли?
– Хм, види га. Добићеш ти по туру, прислушкивало једно. Нијесу још за те таки разговори …
Тако је то било у незаборавна плава самарџијина времена.
