Жељко Јовановић – Фебруарски афоризми
Децу си некада морао да водиш на село да би видела стоку.
Данас је довољно да им укључиш телевизор.
Мој пас је поново ујео поштара док ми је доносио рачуне.
Понаша се као да је пуштен са ланца.
Оно што је за бика црвено- за мене је плаво.
Оно што је за бика марама -за мене је коверат.
Некада си уз телевизор морао да купиш и антену.
Данас су довољне само таблете за смирење.
Свеједно је да ли си на послу или затвору.
Слободан дан је тешко добити.
У трговини гледам оно што не могу да купим.
На улици гледам оно што не могу да возим.
На телевизији гледам оно што не могу да гледам.
.
Предаја није опција!
Значи, немамо више опција.
Битно је да имам нешто да ми капље са стране.
Процурео ми је радијатор.
Свеједно је да ли живиш у Швајцарској или Србији.
Ни тамо ни овде не можеш живети од писања афоризама.
Србија је обећана земља па сада кукамо када би да нам је узму.
Наши преци су се голи и боси борили за слободу.
Ми смо исти такви, само се не боримо.
Ако ти је крвни притисак виши од тебе, онда си или матор или си патуљак.
„Шетња је добра за срце, али је лоша за леђа и бубреге“ -приметио је један штрајкач.
У нашој фирми плата увек леже на време.
И деца увек лежу на време, али зато што су мала.
Изгледа да смо у Тамном вилајету ми обрачунавали струју.
