Марина Раичевић – Кашаљ
Устао сам рано, али не да бих стигао на време у школу, већ да похитам на редовну контролу. У чекаоници очекивана гужва. Своју књижицу остављам на шалтер преко већ паркираних.
– Да ли докторка Мира ради данас? – упитах човека кога не познајем лично, али се овде виђамо скоро сваког месеца.
– Ради, ради… Али још никога није прозвала јер сестра није однела књижице.
Наслоним се на зид. Сестра прошпарта поред нас лупкајући штиклицама и однесе књижице у ординацију. Посматрам људе… Неки седе, неки стоје. Све је мирно и тихо… Прилази ми познат младић, али овде га видим први пут. Обрати ми се поприлично гласно, тако да се неки тргнуше.
– О, професоре… Па, добар дан. Е, баш овде да се сретнемо… Прехладио сам се нешто, рече и поче на силу да кашљуца… А Ви… Откуд Ви овде?!!
– Па, ето исто као и ти.
Пажљиво ме је одмерио од главе до пете, па од пете до главе и загледао ми се у очи. Начин на који је то урадио подсетио ме је да ме ускоро чека и преглед на скенеру који ми је заказан још прошле године.
– Још предајете у нашој школи?!
– Предајем, предајем – рекох.
– A овде предајем здравствену књижицу сваког месеца – помислих, али прећутах.
– Јао, професоре, кад ће више да нас прозову?! Кад се сетим школе… Е… Што и овде не прозивају као у школи… Као кад професори кажу – Ај, ти… Ај, ти…
– Него, како си ти?
– Добро сам, професоре. Ма, екстра! Прошле године запослио ме ћале у некој државној фирми преко неког свог ортака. Плата солидна… Није лоше… Да не кваримо. Тренутно сам на боловању. Требало би да ми га данас затворе, али ја би‘ да га још мало продуже.
Бацих поглед на сат и уздахнух дубоко. Ако ме докторка не прозове за десет минута, закаснићу за трећи час, а једва сам убедио колегиницу да данас ротирамо часове. Заротирах сат на руци. Метални каиш сата се откачи и једва га задржих да не падне.
– А, Ви, професоре, нешто сте ми нервозни?! Нисте били такви… Не… Не, сећам се ја. Који сте Ви нама били добрица! Скакали смо Вам по глави и ми, и родитељи… А, Ви, ништа… А тек шта Вам је радио онај директор, па неке колеге… Не стварно… Који сте Ви кул лик били. Значи… Риспект!
Нисам могао да испратим шта је даље причао. Причао је брзо, ни налик ономе како је одговарао када смо обнављали градиво. Имао сам осећај да зид на који сам био наслоњен постаје све мекши, и мекши. Обузе ме осећај неког пријатног пропадања. Тргох се кад сам чуо своје име.
Уђох у ординацију. Докторка Мира ме је прегледала за пет минута. Преписа исту терапију, заказа нову контролу за месец дана и рече оно што већ напамет знам.
– Само без стреса. Знате да сваки стрес доводи до погоршања Ваше депресије. Захвалих јој се на савету.
Стао сам у ред да ме заведу у здравствену евиденцију. Док сам стајао, осетих тапшање по рамену.
– Професоре, ако Вас неко пита, овде се нисмо срели – прошапута.
– Договорено – накашљах се на силу, најгласније што сам могао.
