Vitomir Teofilović – NEMA ZIME ZA VRSNU SATIRU
O knjizi aforizama Branka Vukovića „Sizifove fusnote“
Satiričari našeg jezičkog sazvežđa (Srbije, Crne Gore, BiH…), a pre svega aforističari, već pola stoleća su u svetskom vrhu. Nikad i nigde na svetu nije toliko satiričara pisalo aforizme na tako visokom književnom nivou. Ulazak u to jato je već samo po sebi veliki uspeh, a Branko Vuković je to uspešno učinio zbirkom aforizama Sizifove fusnote. S obzirom da je magistar Bojan Rajević studiozno i nadahnuto prikazao tematski raspon i stilsko bogatstvo Vukovićeve knjige, autoru ovih redaka je preostalo da njenu osobenost dodatno tematski i poetički profiliše. To neće bitiu metod close reading, dovoljno je ukazati na značenjsko bogatstvo njenih implikacija.
Naslov zbirke je maštovita najava specifičnog poetičkog pristupa. Svi znamo sudbinu Sizifovu, njegovu muku neprestanu, takvu i toliku da mitski junak nema predaha. Sva egzistencija je u duhu tragike, tuga i bol neprestani. A fusnota je pojam iz sfere duhovne smirenosti, koncentracije ne samo na suštinu već i na detalje. Nadgradnje duhovne predanosti, optimalne intelektualne posvećenosti. Fusnota ovde implicira kontrast između tragične egzistencije i ležerne kontemplacije o njoj. Tog kontrasta nema u mitu – fusnote su autorovo uživljavanje, empatija posmatrača prema egzistencijalnoj patnji drugog. Ležernost pisca je samo prividna – muka se iz egzistencijalne sfere samo premestila u inteligibilnu: Za mene nema zime. Pokrio sam se ušima. Folklorna sintagma nema zime je značenjski situirana u sferu optimističkog pogleda na svet, u pitome prostore topline, no oslonjena na narodoni idiom suprotnog značenja postaje sastavni činilac apsurda: pokriti se ušima je metafora za moralnu bruku i sramotu. Ovaj aforizam je i naslov prvog poglavlja, čime je dvostruko, i strukturalno i značenjski privilegovan. No on implicira i autopoetički odnos – nisu slučajno prvi aforizmi zbirke autopoetički profilisani. Antičko geslo čovek je merilo svih stvari ovde je prećutno preformulisano u pisac je merilo, meritum, most između stvarnosti i čitaoca.
Drugo poglavlje zbirke naslovljeno je aforizmom koji tematizuje naše nesnalaženje u istorijskim lomovima – implicitni reper je Drugi svetski rat: tražili smo (to jest: naša vrhovna komanda) od saveznika preko hleba pogaču – pomoć kad je neprijatelj već bio u rasulu, pa su veće žrtve bili naši gradovi i građani nego neprijateljska vojska: Bombardovali su nas i saveznici. Znaju oni da smo sami sebi najveći neprijatelji.
Sledeći aforizam stavlja pod lupu polarizaciju odgovornosti – isključivu odgovornost političara i vojno-policijskih komandanata, s jedne strane, a nevinost naroda, s druge: Pojedinci su činili zločine, a ne narod. Narod nije činio ništa. Drugim rečima, posmatračka komocija, nečinjenje, nije u pravnom smislu krivica, ali u socio-političkom, a pogotovu u moralnom smislu nije nevinost.
Pojmovi patriotizam i šovinizam često se poimaju kao sinonimi, no iz perspektive šovinista čisti patrioti su neprijatelji i treba ih isključiti iz javnosti! Za šoviniste je premalo voleti svoju otadžbinu, pravi patrioti moraju mrzeti i po mogućstvu uništiti druge narode i države: Šovinisti su isključivi, a patriote isključene.
Odnos prema ljudskim pravima je temeljna odlika društvenog sistema – tu suštu istinu naš aforističar je izrazio pravim biserom duha, metaforičnim sučeljavanjem antipodnih pojmova srž i kost: Ljudska prava su srž za demokratiju, a kost za diktaturu. Na suptilan način, kontekstualno, kost ovde podrazumeva folklornu sintagmu kost u grlu.
Evo i aforizma sa efektnom sinestezijom – triptihom koji čine čulo sluha, čulo vida i dar govora: Da je Filip Višnjić bio gluv umjesto što je bio slijep, ostao bi nijem.
Poglavlje Prazna glava je trijumfalna kapija nagoveštava ironičan odnos prema našoj kolektivnoj pameti. Naš narod, paradoksalno, sebe percipira kao najbolji, najpametniji, najvrliji u svakom pogledu, a živi u rđavim uslovima i ne odlučuje o svojoj sudbini. Sva moć je u rukama otuđene vlasti, koja vlada populizmom – propagandno veličanje sadašnjosti i nadrealna obećanja svetle budućnosti su jedina svetla u našem tunelu. Naše biti ili ne biti nadmašuje hamletovsku dilemu: Truli smo u cjelini. Nismo mi Danska. Folklorna sintagma prazna glava i metafora istorijske pobede trijumfalna kapija slikovito predočavaju i naše loše društveno stanje i naš nezavidan položaj u svetu: Mi smo van svih tokova. Nas vjetar nosi. Metafora vjetar nosi asocira i odsustvo bilo kakvog plana i supstancijalnu ništavnost i priziva nam metaforu koja tu sićušnost situira: slamka među vihorove.
Branko Vuković, dobitnik nagrade „Radoje Domanović“ za 2021. godinu
Nezavidan položaj ne bi bio tragičan da nije sile inercije, prepuštenosti stihiji vetrova i voluntarizmu moćnika. Tu prepuštenost milosti i nemilosti drugih maskiramo legendarnom širinom svog čojstva i junaštva, kao i čazbenošću, razmetanjem bez premca, spremnosti da potrošimo i ono što nemamo: Nećemo da biramo između dva zla. Nismo cicije.
* * *
Uočavamo da naš pisac vrlo često poseže za usmenom baštinom, najobilatije koristeći bogatu riznicu naših narodnih poslovica. Zbog raširene, gotovo opšte zablude, da su narodne poslovice majke naših aforizama, odnosno da su aforizmi aktuelizovane poslovice, prilagođene političkom trenutku i prevedene na današnji jezik, neophodno je ukazati na bitnu i principijelnu razliku između ova dva književna žanra. Poslovice su izraz usmene kulture, vekovima sažimanog iskustva kako da ono što činimo to činimo što bolje i efikasnije. Isto iskustvo može se uopštiti na razne načine – mnogi narodi imaju značenjski iste u verbalno manje ili više različitoj stilizaciji. Kod aforizma to nije slučaj – aforizam je striktno autorska, pisana, skripturalna forma, kojoj se ne može ništa ni dodati ni oduzeti, niti se može prepričati. Aforizam je unikatna tvorevina. Drugim rečima, poslovica kao oralna i aforizam kao skripturalna forma su književni antipodi, a njihova jedina poetička sličnost je kratkoća – spadaju u najkraće književne forme. Poslovice su za aforizam samo tematska građa poput svih drugih – istorije i politike; filozofije, sociologije, psihologije i svih drugih oblasti znanja i iskustva. A kad aforizam koristi i neki vid poslovičke forme, to čini na kreativan način, kao što postupa sa simbolima, toposima, sintagmama i metaforama svih drugih sfera znanja i umeća. Evo upravo primera sa odnosom prema bajci – u narodnoj tradiciji to je književna forma u znaku empatije prema pozitivnim junacima i optimizma, a u aforizmu je priziv bajke u znaku ironije i pesimizma: Svi smo u dubini duše djeca. Volimo da slušamo bajke. Prećutni reper je jasan: u pitanju je zavodljivost populizma.
Satiričar može da govori i o svetskim temama i dilemama, da ima globalne pretenzije, jer u krajnjoj liniji jedan smo svet, ali mu je primarni kontekst sopstvena država. Hrabrost se dokazuje u svojoj sredini, pred neposrednim izazovima i opasnostima: Hic salta, hic Rodos je njegova Hipokratova zakletva. Sujetu svoje države i crnogorskog naroda, širom sveta poznatog po ponositosti, naš satiričar nije mogao predstaviti komparacijom sa bilo kojom zemljom ili narodom – Crna Gora je neporediva i može se opisati samo superlativom: Crnogorci pate od kompleksa najviše vrijednosti. Mitski odnos Crnogorci gaje i prema svom najvećem savezniku – istorijska istina je mnogo prizemnija, shodno obrascu konstante odnosa velikih prema malima: Rusi nam uvijek priteknu u pomoć kad im je najpotrebinije.
Potemkin je u stvarnoj istoriji bio značajna i u mnogo čemu zaslužna ličnost u ruskoj istoriji, ali u apokrifnoj istoriji se pamti samo zbog jedne propagandne akcije – kulisa koje su strancima lažno, u idili i berićetu, prikazale ruska sela. No pučki dojam je ne retko jači od naučnog, a mit od stvarnosti. Misao o posebnom životu sveta fikcije naš pisac je maštovito izrazio dvostrukom metaforom, efektnom paralelom između čuvenih toposa fikcionalnog sveta: Kule u vazduhu su za mene španska sela, reče Potemkin.
Pre no što u simboličnoj meri predstavimo naredna poglavlja ove osobene zbirke aforizama treba reći nešto o prirodi njene strukture, odnosno tematski zasnovane kompozicije sa naslovima poglavlja kao reperima. Knjige se mogu graditi, podsetimo se, na arhitektonskom ili muzičkom principu. Naš pisac je naslovima nagovestio arhitektonski model – linearno razvijanje tema i motiva, ali u svakom poglavlju primenjuje i muzički model – variranje istih tema i motiva kroz čitavu knjigu. Autoru ovih redaka se kombinovani model – preplitanje poetičkih načela – čini plodotvornijim jer u čitavom stvaralačkom procesu ostavlja autoru punu tematsko-stilsku slobodu.
* * *
Uvereni da smo u znatnoj meri profilisali poetičku osobenost Branka Vukovića i to potkrepili upečatljivim primerima, od kojih su neki biseri duha i dosežu antologijsku vrednost, preostala poglavlja predstavićemo samo simbolično, da se na još nekim biserima duha uverimo u visprenu misaonost i raskošno umeće koje nam dolazi iz majstorske radionica mladog autora – pred nama je prva zbirka njegovi aforizama.
Naslov poglavlja Najteže je biti prorok u svom selu. Nema ko da te sluša. – zasnovan je na starostavnom socio-psihološkom uvidu o neprepoznavanju vrednosti bližnjih, čak na njihovom nipodaštavanju, makar oni bili i genijalni – zar on (ili ona) bolji od mene?! Drevni uvid je aktuelizovan i naglašen prećutnim prizivom bele kuge. Bela kuga implicitno prožima pesimizmom i sledeći aforizam: Mlad čovjek ima hiljadu želja, a star samo jednu: da ima ko da ga zakopa.
Varijacija čuvenog Lenjinovog gesla o presudnom značaju učenja dobar je povod da čitaocima ukažemo na citatnost kao izrazitu Vukovićevu poetičku odliku. Eksplicitni i implicitni citati koje naš satiričar obilato koristi u gradnji svojih aforizama nisu ovde, kao ni kod svih drugih poetički samosvesnih pisaca, izlog pročitane lektire već rezultat spoznaje da pred piscima kao i svim drugim stvaraocima ne stoji tabula rasa već da pišemo na palimpsestu sa bezbrojem utisnutih rukopisa. Ne samo da nije mana već ne postoji ni mogućnost apsolutne originalnosti, pisanja kao da pre nas nije bilo književnosti ni drugih umetnosti. Takav pokušaj ne samo što bi bio Sizifov već bi bio i puka naiva! Naš pisac je svestan da mi stojimo na ramenima svojih duhovnih predaka bar isto toliko koliko i u bližem i daljem društvenom i prirodnom miljeu – duhovni preci višestruko prožimaju naše biće, ugrađeni su u našu percepciju i poimanje sveta i života. Drugim rečima, naša lektira je mapa našeg duhovnog postojanja. To ne znači da je duhovna tradicija svetinja – i prema njoj, kao i prema aktuelnoj stvarnosti, treba gajiti i divljenje i kritičku distancu, u meri svojih kreativnih i umnih mogućnosti, shodno samobitnosti svoga ja. Varijacija Lenjinovog citata upravo je odličan primer slobodnog odnosa prema duhovnoj tradiciji. Uporedimo citat i varijaciju. Lenjinov apel jedva pismenom narodu bio je: Učiti, učiti i samo učiti. Naš satiričar čuveno geslo naoko samo aktuelizuje, prevodi na jezik savremene informatike: Učiti, učiti i samo guglati, reče drug Lenjin. No aforizam čini mnogo više, polemički je intoniran. Polemičnost je iskazana diskretno, ali značenjski je dalekosežna. Reč guglati nije moderan sinonim za staru reč učiti već implicira i kritički odnos prema tom načinu sticanja znanja kao površnom i mehaničkom, pukom zapamćivanju umesto istinskog znanja – razumevanja. Aforizam ima i metaistorijsku dimenziju, baca novo, kritičko svetlo i na samu Lenjinovu devizu. Boljševička praksa i svi njeni totalitaristički derivativi, kao i gulazi i ideološka cenzura, upečatljivo potvrđuju da glavni cilj lenjinističkog učenja nije bila izgradnja slobodnih intelektualaca i umetnika već partijskih poslušnika.
Nakon izleta u istorijske vode, vratimo se u svoju sredinu. Evo ironične varijacije folklornog idioma da se sve može steći sa svojih deset prstiju, opravdanja za bogaćenje preko noći: Pa šta ako gomila svoje bogatstvo? Sve je zaradio sa svojih deset noktiju. Jednostavna zamena metafore koja simbolizuje moral i vrednoću zoo-metaforom opasnih noktiju postigla je efekat ironije koja prerasta u cinizam.
Završno poglavlje eksplicitno najavljuje tematizaciju muško-ženskih odnosa: Bog i Eva. Batina je iz raja izašla. Nakon evokacije Biblije, evo i priziva antičke mitologije: Uplovio sam u bračne vode, kad ono – sirene!
Evo i suptilnog prepleta zemaljske vedrine i nebeske luče mikrokozma: Ne mogu da se odbranim od lijepih žena. Svaka je ka` Njegoševa.
Zbirka se završava varijacijom našeg vrlo raširenog, verovatno većinskog metaistorijskog stanovišta da ono što ratom dobijemo, u miru izgubimo: Obrni-okreni – duplo golo. U ratu smo goloruki, a u miru gologuzi.
* * *
Autor ovih redaka oseća se polaskanim željom pisca da i pored studiozne i nadahnute recenzije Bojana Rajevića dobije i moju, dajući mi pri tom i vrhunske komplimente za stručnost u ovoj oblasti. Tim povodom valja se podsetiti da je nekad u našem izdavaštvu postojala zakonska obaveza da svaka knjiga pre štampanja treba da ima najmanje dva recenzenta. Već odavno recenzije nisu obavezne. Paralela sa starim vremenima pokazuje da je nivo izdanja nekad bio znatno viši. Danas ko god ima novca može da štampa što god poželi. Dobro je da pisac koji pretenduje na istinsku vrednost, koji ceni svoje zvanje i poslanje, ima ocenu svoga dela pre štampanja. Ako ni zbog čega drugog, bar zbog narodne mudrosti: Više vide četiri oka nego dva.
* * *
Knjiga Sizifove fusnote vredna je duboke pažnje, to je knjiga umne kritičke misli o svom vremenu i prostoru i ujedno knjiga raskošne duhovitosti; knjige koja je moralno-intelektualni angažman u najboljem smislu. Vidi se da ju je pisao kulturolog – magistar istorije na smeru koji već svojim nazivom veoma obavezuje: Istorija kulture i istorijska antropologija.
