Јанко Јелић – Случај ненаграђеног сатиричара
Жалио ми се скоро ту један страни дипломата на велики проблем који се дешава у његовој земљи. Не бих сад да причам одакле је човјек јер ме је молио да остане анониман. Каже, не би смио тако директно да одаје државне ствари од значаја. Али, ето, некако се преда мном отворио, ваљда га притисло сто мука, с једне стране носталгија за завичајем, а са друге брига како ће се његова домовина изборити са невољом која је снашла. А та његова непоменута земља је позната по много чему, али особито по шали, комендији и врсној сатири. Код њих, вели, у основној школи после слова одма уче сатиру и сваки каснији школски предмет се кроз сатиру учи и преноси младим генерацијама. Имају чак и неколико академија сатире, а курсеви, вечерње школе и сатирични семинари су им свакодневна ствар. Код њих се не може ни замислити државни службеник а да нема бар неколика сатирична сертификата, а за политичаре се бирају искључиво понајбоље шаљивџије и шерети. Нема ти код њих да се политичари уозбиље, па да један на другог реже, галаме и гледају се попријеко ко крвници. Јок, код њихових државника и народних трибуна ти је на првом мјесту спрдња, кад изађу да зборе обавезно се подобро ишале на свој рачун, па онда пређу на првога до себе, па онда редом. И тако док се цијела скупштина, влада и остале службе не искилаве од смијеха. У тој до скора срећној земљи се смијући ишло и у пензију, па и на онај свијет. А ко заврши факултет сатире он ти нема животне бриге, тај ти одмах добија посао и плату. И још недуго послије тога стан и кола, љетовања и зимовања преко синдиката сатиричара, па још разне погодности. Ако тражи, држава му омогући да му се свакога мјесеца купи нешто од одјеће или обуће. Прича човјек, а што би ме лагао, да је познавао неколико сатиричара који једнога динара нијесу потрошили на себе, већ да им је држава и чарапе куповала. И зато су дјеци оставили силну уштеђевину.
Мислим се ја како мене не западе да се родим и да живим у таквој земљи и почех да маштам шта бих тек ја са својим талентом у томе рају урадио и зарадио, али ме он прекиде у маштању. Све би, каже, било ко по лоју да није награда и награђивања. Држава може свакоме сатиричару да да плату и стан. Може, вала, и да све то дуплира, али не може свакоме да додијели награду. У почетку је било само једно признање за сатиру, па се после установило још једно у више категорија. Па онда још једно. Па онда неки орден за сатиричне заслуге. Па медаља сатиричне части. Па лента за сатирични допринос. Па вијенац сатиричног прегалаштва. И још има нешто него не могу све да попамтим, а чини ми се да је и он заборавио. Све у свему, колико год да је држава установила награда и ордења сатиричара је било стоструко више. И ту је настала мука и пометња. Ко ће толике сатиричаре намирити са признањима, не би то могли ни много моћнији системи и економије, поштено каже човјек. Морали су чак и да се задужују у иностранству и опет нијесу помак направили. Једноставно, математички је немогуће. Рецимо, даш једну награду једноме, одмах се наљути онај први до њега. Ти томе даш другу награду, а онда се наљуте још тројица. Ти њима обећаш да ћеш им дати те исте награде догодине, а онда ти се јаве још десеторица и питају: „Кад их мислиш нама обећавати!“ Ти и њима обећаш да ћеш им обећати догодине, а за њима ти најави цијела чета, па и дивизија сатиричара и њихових пријатеља, родбине, читалаца и поштовалаца. Сви траже награду. И то не по једну. Није ни логично ако си награђен једном да те не награде и осталим признањима. Једна награда ти је ко ниједна. Ваља награде упарити да једна другу оправдавају и подупиру. А ваља их, ако ћемо право, и све наједно скупити. Деси се тако да човјек умре, добио сва могућа признања, само му једно фалило и мислили таман ове године да му га дају, али га преграби смрт. И онда он оде на онај свијет некако сиромашан, шкрбав, окрњен, некомплетан. Па дође туга и трагедија већа од тога него од смрти.
Причао ми је још много ко да се исповиједа, а ја препричавам колико сам умио упамтити. Вели, био тако код њих један баш добар човјек. Истакнут у друштву, познат и признат, вољен, поштен, али некако несрећан. Несрећан по томе што је био превише обичан. Родио се потпуно нормално у једној сасвим имућној породици. Родитељи му били радни и образовани, дјетињство срећно, браћа и сестре здрави и прави, пријатељи и прве љубави уобичајени и све некако потпуно нормално. Никакве трагедије и девијације, никаквога порока или безобразлука да га испрати, а поготову никад никакав проблем или неспоразум са властима није имао. Никад, вала, ништа ни против кога није рекао, нити је чуо да је ко против њега нешто зуцнуо, а богоми није било ни разлога. Отуда му се, ваљда, ни књижевни таленат није развијао, а није му ни био потребан, рекло би се. Али не лези враже, по невољи десило му се да је негдје у школи добио некакву похвалу за афоризам који је написао. Ко ће га знати који је и какав је био тај афоризам и који га је ђаво похвалио, али овај јунак је ту похвалу добро запамтио и како је вријеме одмицало он се све више те похвале сјећао. И због те похвале се и уписао на академију сатире и са сто јада је завршио и добио све што иначе сатиричари добијају, и плату, и стан и кола. И оженио се, и дјецу добио. Све добио осим награде. А писао ко један и поједан, слао на конкурсе објављивано и необјављивано, звао, молио, везе потезао… Неколико пута је био близу, али му се измакло. И препао се ко што се само сатиричар зна препасти да ће умријети ненаграђен. И одлучи нешто сасвим просто, а опет помало генијално. Направи ти он посебно удружење сатиричара и све то лијепо озваничи и заведе код државних органа. Окупи неку младу сатиричну екипу и са њима почне да се дружи и да пише сатире, афоризме, пјесме и вицеве. Кад се са том момчадијом толико зближио он ти лијепо за себе и за њих направи једну посебну награду и назове је сасвим просто Сатирична награда и распише конкурс за њену додјелу. Јаве се на конкурс и он и његови млади пријатељи и у таквој конкуренцији овај упорни сатирични професионалац додијели награду самом себи. На свечаном уручењу награде се и окупи та банда младих и разузданих сатиричара и у бијесу и револту, заборави на сва доброчинства која им је стари сатиричар чинио, па га пред бројном публиком и камерама државних медија претуку тако и толико да мученик лежи непокретан у болници.
Овај догађај је изазвао пажњу цијеле сатиричне јавности, а посебно еснафа у држави, а и шире. Узбуркала се атмосфера и на све стране су кренули протести и скупови подршке премлаћеноме и његовој породици. Први пут после ко зна колико година је проглашен државни дан жалости, одржано на десетине округлих столова и панел дискусија на тему угрожености сатиричара и сатиричне струке, али се бројне сатиричне снаге из земље и иностранства тиме не задовољавају. Наиме, сви професионални сатиричари су ступили у општи штрајк, а подршку су добили и од бројних аматерских удружења. Слова неће написати док им се не испуне захтјеви, смртна казна или доживотна робија за починиоце злочина, подизање споменика професионалном сатиричару страдалнику у центру главнога града и установљење највећег државног признања које ће носити његово име као и обавезу да то признање лауреатима додјељује лично он. Кажу, само му се тако држава може одужити.
Е, сад ништа ово не би било страшно да је овај неталентовани мученик погинуо или од батина умро. Али све су прилике да ће оздравити и да ће кад се ногу докопа због своје све веће популарности освојити власт. А шта онда од тако непредвидивог и самољубивог човјека може да очекује и његова држава и сатира у њој то нико жив предвидјети не може. Свакако, страх од будућих дана и од његовог изласка из болнице расте чак и у међународним оквирима.
Јанко Јелић
