Velizar Radonjić – SOS TELEFON (III nagrada na NUŠIĆIJADI)
Kancelarija, kao i stotine drugih u Gradu. Manje-više ista kao i u većini državnih ili javnih ustanova. Isti namještaj, nabavljen od istog dobavljača. “Naš je čovjek, treba mu učinjet.“ A državnih kancelarija ima baš dosta, pa su „našem čovjeku“ napravili lijep pazar. Profit je morao da podijeli sa onim što odlučuje šta će i od koga da se nabavlja. On je, takođe, „naš čovjek“, pa i njemu treba učinjet. Mi smo, inače, učinjen narod, samo da to ne ide iz našega buđelara.
Na zidu, uokviren i obješen, Šef Države i Partije. Slike je uradio pretplaćeni dvorski fotograf i majstor za okvir i paspartu, naš čovjek. Fotografiju svoje porodice u kancelariji ne drži niko. Kad sam jednog poznanika upitao zašto, primjera radi, ne uokviri i objesi svoju suprugu, da ne kažem taštu, odgovorio mi je da će to da učini čim jednu od njih izaberu za premijera. Sve dotle, slikanje i vješanje su čisti trošak. Vješanje Šefa je investicija koja će se kad–tad isplatiti. Zbog toga većina državnih službenika uživa da gleda Šefa kako visi.
Tako i u ovoj državnoj kancelariji, zavaljen u fotelju, sjedi i uživa državni službenik. Surfuje društvenim mrežama i uživa gledajući Šefa. Šef, kao i u stotinama drugih državnih kancelarija i javnih ustanova, visi na zidu, uokviren paspartuom i pozlaćenim okvirom.
– Zvrrrr…zvrrrrr…. zvrrrr, prekide ga zvono službenog telefona.
– ES – O – ES telefon, izvolite?, mrzovoljno će državni službenik, podižući slušalicu.
– Alo, alo.., čuje se glas sa druge strane.
– Izvolite, čujem Vas.
– Je li to sos telefon?
– Nije sos, nego ES- O – ES!
– Nije šija nego vrat. Sos ili taj Vaš es-o-es, u čemu je razlika?
– Izvolite, šta ste trebali?
– Hoću da se prijavim… hoću reći da prijavim…
– Da prijavite ili da se prijavite?
– Pa ne znam… možda treba i jedno i drugo?
– Ne znate?
– Ne znam.
– A, šta je to što ne znate a prijavljujete?
– Hoću da prijavim da su me prevarili?
– Prevarili su Vas?
– Jeste. Prevarili su me.
– Kako su Vas to prevarili?
– Ja sam njima prodao a oni su, to što sam ja njima prodao, platili manje nego što je trebalo.
– Onda se obratite tržišnoj inspekciji.
– Zvao sam, kažu da nijesu nadležni.
– Zovite Društvo za zaštitu poptrošača
– Nijesu nadležni. Uputili su me na Vas.
– Na nas?
– Da, na Vas.
– Kako to na nas?
– Je li to sos telefon za prijavljivanje trgovine ljudima?
– Jeste. Ali kakve to ima veze sa Vama. Na ovom broju se prijavljuju slučajevi trgovine ljudima.
– Ja, baš to i hoću da prijavim.
– Trgovinu ljudima?
– Može i tako da se kaže.
– Jeli trgovina ljudima ili se samo tako kaže?
– Trgovina jeste, a da li je ljudima – vi procijenite.
– Prvo da vidimo o čemu se radi. Vi ste, koliko razumijem, nekoga prodali ali Vam za njega nijesu platili koliko ste se dogovorili?
– Skoro da je tako.
– Skoro da je tako ili nije tako?
– Rekao sam Vam, skoro da je tako.
– Hajdemo iznova. Ko je taj kome ste nekoga prodali?
– Partija.
– Partija?
– Jeste. Partija. Ovdje se samo partije bave trgovinom ljudima. Jedino one imaju novac da kupuju na veliko.
– Pa… jeste. U pravu ste. Sad mi kažite koga ste prodali Partiji? Suprugu, taštu, kolegu, šefa, komšiju…?
– Nikog od njih. Prodao sam sebe.
– Sebe?
– Šta je tu čudno. Jedino sam ja bio na prodaju. Svi ostali su prodati ranije.
– Kako ste to prodali sebe? Šta ste prodali Partiji? Nogu, tijelo?
– Ne. Partija je kupila moj glas.
– Aaaa, kapiram. Prodali ste im svoj glas? Vi ste pjevač?
– Nijeste me razumjeli. Zaokružio sam ih na glasačkom listiću. Nedavno su bili izbori.
– Sad shvatam. Vi ste partiji prodali svoj glas na izborima?
– Opet krivo. Oni su kupili moj glas, a ja sam njima prodao svoju dušu?
– Dušu? Bojim se da ste se obratili na pogrešnu adresu. Možda je bolje da se obratite nekom svešteniku. Oni trguju dušama.
– Jeste, ali traže da ja njima platim. A ja sam ovo učinio zbog siromaštva.
– Onda se obratite sindikatima, NVO sektoru ili nekoj od ustanova za socijalno staranje. Oni trguju narodnim siromaštvom i sirotinjom.
– Bio sam i kod njih.
– Šta kažu?
– Ništa. Da dođem za četiri godine, ispred narednih izbora. Možda nešto bude. Do tada – ništa.
– Vaš slučaj je veoma interesantan. Koliko je Partija platila Vaš glas?
– Samo trećinu?
– Trećinu čega?
– Trećinu od sume koju smo dogovorili.
– Šta kažu, zašto samo trećinu?
– Pala cijena.
– Pala cijena?
– Jeste. Velika je ponuda pa je pala cijena.
– Pojeftinili glasovi?
– Pojeftinile duše, pa se glasovi manje plaćaju.
– Takvo je tržište. To se zove inflacija. Bojim se da Vam tu ništa ne možemo pomoći.
– Ništa?
– Baš ništa. Ali, možda ima načina da naplatite dug.
– Kako?
– Morate sačekati do narednih izbora. Kad opet dođu da kupe Vaš glas, kažite da Vi nijeste na prodaju. Kad se smanji ponuda poskupiće glasovi, pa tražite duplo ili troduplo više novca.
– Nema šansi za to.
– Nema šansi? Šta nema šansi?
– Nema šansi da se smanji ponuda. Na protiv. Ovdje su svi na prodaju, pa će na narednim izborima naše duše ići u bescijenje.
– Vjerovatno ste u pravu. Vi imate više iskustva sa time. Zato Vam ne možemo pomoći.
– Ne možete?
– Ne. Ovo je SOS služba koja se bavi trgovinom ljudima. Kod Vas to nije bio slučaj. Vi ste prodali dušu.
– Ništa onda. Izvinite na smetnji.
Državni službenih se zavali u fotelju, nastavi da surfuje društvenim mrežama i uživa gledajući Šefa. Šef, kao i u stotinama drugih državnih kancelarija i javnih ustanova, visi na zidu, uokviren paspartuom i pozlaćenim okvirom. Kupio je, na veliko, duše onih koji glasaju, a one svakim danom sve manje vrijede. Svi su na prodaju, a Šef ima najviše para, zbori u sebi Državni službenik, zato će Šef još dugo, dugo, uokviren i obješen, stajati na njegovom zidu.
