Милан Р. Симић – ДЕМОКРАТИЗМИ
Докторе, не могу да заспим.
Чујем гласове разума.
Тачно је да историја почиње од њих.
Историја државног криминала.
Посланици не представљају народ.
Њих бирају странке после фалсификованих избора..
Пишем афоризме за дуго памћење.
Читаоци са афористичарима немају проблема.
Одмах знају шта су писци хтели да кажу.
Јесу наше вековне територије припале туђој гиографији, али су остале у нашој историји.
Врхунац диктатуре је када жртве кличу џелату.
Све је скупо, али поштење ме највише кошта.
Имамо паметне новинаре.
Њима цензура није потребна.
Мене може да прочита свако, али само као писца.
У нашој историји нема црних страница.
Хвала цензорима.
Није тачно да у почетку беше реч.
Са лажима су почели одмах.
Био једном један Лец.
Сада нас је много више.
Под Турцима народ је уживао већа права, али није био слободан.
Националним помирењем изневерили бисмо традицију.
Ако вам се глас разума не јави, после звучног сигнала не остављајте поруку.
Ми смо изабрани народ.
За диктатуру.
Има ли смисла писати сатиру када је смешно колико смо глупи.
Глумци су много лоши, али публика глуми да је задовољна.
Сатиричар у власти.
То довољно говори о данашњем значају сатире,
Диктатор на масовну подршку кад-тад одговори масовним гробницама.
Испирање мозгова је савршен злочин.
Не може се потврдити ни обдукцијон.
И у збиркама плагијатора прочитам по који одличан афоризам.
То су они плагирани.
Имамо најмодерније позориште на свету.
Завеса се диже по завршетку представе.
Тачно је да се пише и историја, али афоризми су оригинални трагови времена.
Глумци су много лоши, али публика глуми да је задовољна.
