Милан Р. Симић – АФОРИЗМИ
Па шта ако јуче нису направили ни једну сторијску грешку?
Направиће је данас.
Заплењеној дроги у полицији се изгубио сваки траг.
Читаоци су паметнији од писаца.
Не читају све што се напише.
О мирним протестима као и о покојницима.
Све најлепше.
Шта вреди што нам је Бог сведок када судија хоће да га саслуша.
Непоштовање закона наш је обичај.
Није тачно да смо близу излаза.
Чиста дезинформација.
Заплењена дрога само је променила власника.
Наша реалност је хорор прича.
Борићемо се, али само до последњег.
Он мора да прослави нашу победу.
Купио сам фантомку.
Немам ти ја пара за факултетску диплому.
Време је за попис афористичара.
Како сам ја читао Тарабиће између редова, Срби нису за Нојеву барку.
Они су за Титаник.
Да не прислушкују појединце, не би знали шта народ мисли.
За разлику од правде, неправда не касни.
Некада су револуције јеле своју децу.
Данас златно доба једе нашу децу.
Србији више нису потребна позоришта.
Трагедија се игра на отвореном.
На дијалог међу нама остала су само лепа сећања.
Кад би појединци проговорили, народу би одмах одузели слободу говора.
Јунаци мојих афоризама су на другој страни закона.
И атеисти имају анђеле чуваре.
По службеној дужности.
У Србији ништа није смешно сем већине награда које додељују жирији за књижевност.
Ђаво чува Србе.
Као робове.
Не зна се ко је кога први преварио.
Ева Адама. Или Адам Еву.
На крају беше вештачка интелигенција.
Робовима књижевности слобода не пада на памет.
