Јован Зафировић – ПОРОДИЧНИ ОБИЧАЈ

Објави Сатиргора

Бадњи дан је дан када мушкарци иду у шуму по бадњак, а кад свако проба свачију пљоску са ракијом, враћају се као да долазе из пилане. Као летве.
Диљем наше прелепе земље, обичај одласка по бадњак поштује се свуда. Оно што разликује крајеве, јесте време кад се одлази у шуму. Неки иду пре зоре, неки раном зором, неки после доручка. Има и оних који иду кад стигну…
Обичај нашег краја је да се одлази по бадњак након доручка. Још један у низу који поштујемо јесте обичај да се такмичимо ко ће највећи бадњак да донесе својој породици. Ко донесе највећи, логично, најбољи је домаћин.
Наша породица увек победи. И без конкуренције је. А и ту игру, право за право, измислио је мој деда после свађе са шумаром, кад му је овај, што каже баба црко дабогда, запленио читаву приколицу дрва јер није имао папире за исте.
Од дедине свађе са шумаром, за дрва не идемо као и сви мештани нашег села, крајем лета или почетком јесени, већ за Бадњи дан! То је постао наш породични обичај. И тада, од свађе са шумаром, ми смо се вратили Богу, традицији и обичајима. Злонамерни ће рећи тешком муком.


Кад смо код шумара, оно што је најважније у том дану за све оне који иду по бадњак, јесте да је шумар за Бадњи дан као кер који лаје. Дакле, не уједа. Тог дана, када га неко сретне, не гледа га као непријатеља, већ искључиво као брата у Христу.
Да није тако, наш породични обичај не би био да, иако живимо у крају где се за бадњак иде после доручка, испоштујемо обичаје сваког краја Србије. Дедина свађа са шумаром нас је утврдила у вери, натерала нас је да почнемо да поштујемо и обичаје из других крајева Србије. Да надокнадимо за све године у којима нисмо поштовали.
Наиме, мој деда, мој отац, браћа и ја, укупно нас седморица, од пре свитања кренемо у шуму. Колико нас је, ми малтене у једном цугу донесемо метар дрва! Кад испоштујемо обичаје који долазе из западне Србије, источне, северне, југоисточне, северозападне, југозападне, донесемо дрва за целу зиму.
Ми шумара за Бадњи дан гледамо као брата у Христу, а он, као да је против обичаја и традиције. Због тога што идемо у свим терминима у којима наша браћа широм Србије иду по бадњак, очима не може да нас види.
Руку на срце, није нам право да нас тако гледа за најрадоснији празник. По свему судећи, док шумар не оде у пензију, ми наш породични обичај прекидати нећемо.
Понекад помислим штета што Исус није рођен у септембру или у октобру, да искористимо прилику, па као и сви нормални људи обезбедимо огрев за зиму у том периоду. Без да се кријемо шумара. Можда би нас тада другачијим очима гледао.
Али, да не хулимо на Бога. Да се није уопште родио, ко зна како бисмо обезбедили огрев.