Жарко Требјешанин о књизи Милана Р. Симића АФОРИЗМИ ЗА ДУГО ПАМЋЕЊЕ
Жарко Требјешанин
АРХЕТИПСКИ ОБРАСЦИ У САВРЕМЕНИМ АФОРИЗМИМА
(Милан Р. Симић, Афоризми за дуго памћење)
Милан Р. Симић је необична и прилично ретка појава у нашој култури. Мада живи у једном малом месту у Србији (Велика Плана), он без комплекса и устручавања води уман дијалог са великим светским писцима и мислиоцима попут Сиорана, Борхеса, Хамваша, Бекета, Самарага, а и успешно деценијама уређује часопис Наш Траг. Многима је овај наш аутор превасходно познат као врсни афористичар, али он је и драмски писац, романсијер, мислилац, сатиричар, есејиста, полемичар и књижевни критичар. Заправо, њега би најтачније могли да опишемо као истинског заљубљеника у књигу. Са великом страшћу, енергијом, љубављу и посвећеношћу он чита и пише добре и интригантне књиге.
Архетипске теме
Нова књига Милана Р. Симића, Афоризми за дуго памћење, као што сугерише њен наслов, представља збирку одабраних афоризма који нису пука реакција на актуелне друштвене појаве нити служе за једнократну употребу, него представљају строг одабир афоризама дугог трајања. Наравно, у књизи има и афоризма инспирисаних и актуелним проблемима, али су тако написани да се у њиховом књижевно-естетском ефекту може уживати у сваком времену.
У овој књизи преовлађују афористичке теме које су универзалне, вечите и транскултуралне, људски проблеми који су архетипски и зато карактеришу различита друштва и разне епохе. У готово сваком организованом друштву намећу се питање Вође, менталитета људи, корупције, мита итд. На све ове и друге, општељудске проблеме постоје у психи урезани одговори. Сатиричар ослушкује те одговоре, а онда на свој особен начин обликује и артикулише оно што сваки од милион људи мисли, жели и осећа, али није у стању да то тако једноставно, тачно и лепо изрази. Зато кажемо да су неки антологијски дијалози у драми, искази јунака у причи роману или афоризми архетипски, вечити и свима разумљиви.
Вођа
И у овој новој Симићевој књизи као вечита и средишња тема, по природи ствари намеће се транскултурална тема Вође,Културног јунака и Спасиоца. Небитно је да ли је тај Вођа – човек који има сву политичку и друштвену моћ – предводник хорде, поглавица, шаман, деспот, султан, цар, војковођа, председник, итд., важно је да он има власт над животом и смрћу људи који су му подређени. Истина постоји разлика међу њима у извору моћи, одакле је они црпе. Није све једно да ли је Владар узурпира или је то легитимна моћ добровољно уступљена од већине грађана, да ли је заснована на рођењу или заслужена способношћу, врлином, вештином итд. Да ли је то деспотска власт узета голом силом и неограничена или је легална, добијена по закону у скупштини или на изборима и временски ограничена.
Јунг разликује два типа диктатора, један је онај харизматски (попут шамана, врача за њега се верује да има натприродне способности и да га је изабрало само Провиђење, а који је и у дослуху са жељама народа) чији су савремени представници Хитлер и Стаљин, а други је тип поглавице (рационални, који се ослања на овоземаљску моћ, на војску и полицију) попут Мусолинија или Рузвелта.
Каквог Вођу ми имамо данас овде, коме типу он припада? Афоризми Милана Симића који циљају на Њега не баве се оним што је ту конкретно, тривијално и пролазно, већ настоје да открију оно што је у тренутном председнику општељудско, што је типично за ту врсту аутократе. Зато он и не спомиње његово лично име, већ га именује безличним заменицама и социјалном улогом: Он, председник, вођа …
У једној својој ранијој књизи Милан Р. Симић о актуелном Вођи како га он види, поредећи га са оним Домановићевим, пише:
Домановићев вођа је био слеп.
Мој је за посматрање.
Тиме је наш савремени сатиричар одредио кардиналну црту актуелног Вође. Ову своју представу он даље разрађује и богати новим афоризмима у овој књизи:
Кад наш народ режира драму, болесник је у главној улози.
♣
Нама Бог, а њему нека је психијатар на помоћи.
О томе ком типу личности припада Председник најјасније афористичар говори када вешто и духовито користи двосмислицу, која скрива алузију:
Председник се не прави луд.
Наизглед наш Вођа изгледа да има заиста сву и потпуну власт, а и збиља он се пита за све и доноси све одлуке, од најбитнијих, судбинским по своје грађане и државу. Међутим, његова самовоља, која изледа неограничена, има неке невидљиве границе. Те непрозирне границе су утицаји моћних страних амбасада, западних званичника, чије мишљење и наредбе мора да слуша “свемоћни” председник. То наш луцидни сатиричар добро зна и одлично формулише. Наизглед парадоксално, Вођа је и апсолутни владар и послушни слуга, а све зависи с које стране се посматра:
Тако је то у колонијама.
Вођа је и роб и господар.
Осим тога Вођа је и у амбивалетном односу и према свом народу, који, чини се, води где он, апсолутни Господар хоће, без опирања, али истовремено он непрестано мора и да ослушкује, а некада и да следи моћне ирационалне тежње свог стада, које га не ретко, води у пропаст. Вођа који заноси и заводи масе, бива и сам заведен зовом подивљале масе.
Диктатор на масовну подршку кад-тад одговори масовним гробницама.
Менталитет – тамна страна
У сваком друштву постоји известан особени, њему одговарајућисклоп карактера којиима тежњу да по инерцији дуго траје, па чак и онда када се промене друштвено-историјски услови који су га створили и када он није више функционалан, када му постаје сметња. Наш сатиричар указује и жигоше посебно оне негативне, мрачне особине које су дубоко укорењене у мишљењу и понашању нашег народа. То су оне познате особине нашег менталитета као што су инат, завист, подаништво, склоност ка самодеструкцији, корупцији итд.
Традиционално, за добро не знамо.
И на изборима бирамо само између два зла.
Тежња ка самодеструкцији испољава се у народу нарочито у неповољним друштвеним условима, у периодима деспотске владавине суровог страног завојевача или домаћег диктатора, онда када је свака побуна немогућа и када се становништво осећа витално угрожено и потпуно беспомоћно. Тада често долази до поистовећивања са агресором, са властитим мучитељем, што је битна одлика “рајинског менталитета” (о чему је психолошки проницљиво писао још Цвијић, а касније и познати психоаналитичари). Милан Р. Симић то уочава и исказује на свој начин, афористички сажето:
Врхунац диктатуре је када жртве кличу џелату.
Мито, корупција у Златном добу
Склоност миту и корупцији представља такође, стицајем несрећних историјских околности, једну вишевековну константу у српском менталитету, која је и данас актуелна (о томе је написана и веома добро документована докторска дисертација одбрањена на ФПН). Многи наши људи и данас не схватају колико је корупција малигна и по друштво погубна, него је узимају здраво за готово, као нешто неизбежно и нормално. Зато Симић иронично вели:
Не дајем мито.
Ја само частим кога морам.
Овој негативној особини, која као карцином метастазира и нагриза и разара многе битне институције (политику, правосуђе, полицију, владу, здравство, просвету итд.), наш афористичар је посветио дужну пажњу и у ранијим књигама, а и у овој новој.
Помогли смо правди да победи.
Подмитили смо судију.
♣
Није правда.
Победио је мито.
♣
Пала је цена факултетских диплома.
Скупље ме је коштала књижевна награда.
Управо постојаност, конзервативност ових неславних архетипских црта нашег менталитета, обезбеђује дуготрајност Симићевим афоризмима.
Пишем афоризме трајне вредности
захваљујући менталитету нашег народа.
У колективном несвесном људи широм земљиног шара постоји светла архетипска представа о Златном добу. Ова митска слика Златног добаодноси се на давно прошло идилично стање када су људи били добри, задовољни и срећни јер су живели у изобиљу, када су међуљудски односи били хармонични, пријатељски, када су цветале култура и уметности. Било је то доба када су истина и правда тријумфовале, када није било криминала, мита и корупције и сви су живелиу благостању. Овај очаравајућа архетипска представа, митска прича о минулом срећном добу, у модерно време се злоупотребљава и постаје политички мит који се јавља у временима друштвене и економске кризе. У многим земљама политичари тада обећавају брзи излазак из кризе и улазак у Златно доба. Али само у нашој, економски сиромашној, морално и духовно пропалој и бесудној земљи, политичари бесрамно, цинично убеђују јадне људе да ево управо сада живе срећни у Златном добу, захваљујући Великом и мудром Вођи! За сатиричаре ова њихова небулозна прича о Златном добу је неисцрпан златан рудник. Копајући неуморно златну руду у овом руднику, Милан Р. Симић је исковао је до сада прегршт антологијских горко сатиричних и ироничних афоризама попут ових:
Златно доба нећемо им опростити.
♣
Сведоци смо хорорног златног доба.
♣
Ово је златно доба – српске сатире.
У књизи Афоризми за дуго памћење настају нови, изврсни афоризми на ову данас актуелну и уједно вечиту тему; низ се наставља.
У нашој дугој историји три највеће несреће које су нас снашле су петовековно ропство, стварање Југославије и њихово златно доба.
♣
Југославија се распала ратом, Србија златним добом.
♣
Некада су револуције јеле своју децу.
Данас златно доба једе нашу децу.
♣
Ко преживи златно доба, причаће.
Историја и историчари
Једна од културних универзалија је да у свакој култури постоји усмена или писана историја која је у већој или мањој мери митологизована, дотерана, улепшана. Уосталом историја као наука и настаје из мита, одвајањем од њега у тежњи да постане независна и објективна. Па, ипак она никада не успева да се ослободи митске подлоге и идеологије. Наш афористичар то веома добро уочава, разуме и афористичарски једноставно, крајње сажето и ефектно формулише.
Где престаје истина, ту почиње историја.
Управо због његове лапидарности у изразу, ове архетипске истине о историји и историчарима, ови афоризми, написани не само за данас, него и за сутра и далеку будућност, лако су преводиви и разумљиви људима у свим народима.
О историји коју пишу победници много је речено, али увек остаје онај посебан, свеж сатирични поглед на ту општепознату истину.
Победници пишу историју, поражени читају и не могу да верују.
♣
Историју је лако фалсификовати.
Услов је да победите.
О нашим славним, даровитим историчарима који марљиво, професионално и маштовито дотерују, прекрајају и креирају нашу сјајну историју на којој нам сви завиде, Симић је написао читав низ изврсних афоризима за дуго памћење.
Историчари чувају нашу славну прошлост.
То им је посао.
♣
Историчари су нам спасли прошлост, будућност нема ко.
♣
Са нашом историјом нисмо имали никада проблема.
Имамо маштовите историчаре.
Језик и стил сатиричних афоризама Милана Р. Симића
Милан Р. Симић успео је изгради свој аутентичан и допадљив књижевни стил. Он има лако препознатљив рукопис, његов стил је неповљив – баш као што је то отисак прста или шара на дужици- и отуд се не може, макар ненеприметно плагирати. Његов особен афористички језик и стил карактеришу луцидност, језгровитост, имагинација, неочекиванеметафоре и опорост. Горчину Симићевих афоризама ублажава и оплемењује искричава, врцава духовитост, каои смисао за танану иронију и логику апсурда. Ево неких.
Сачували смо независност прихватајући све ултиматуме.
♣
Маске су пале, али остале су фантомке.
Омиљено стилско средство Симићевих афоризама је коришћење изненадног, неочекиваног и веома ефектног обрта. Ови афоризми су по правилу сложени од две реченице (али могу и од једне, која има два дела).Прва је декларативна реченица, било потврдна било одречна, која изражава неку познату мисао или стереотип у виду тврдње, пословице, изреке, а која се одмах, другом реченицом демантује, обесмишљава или доводи до апсурда. Ови афоризми осим комичног ефекта имају и просветљујуће дејство јер ефектно освешћују читаоца указивањем да ствари баш и нису онакве какве у први мах изгледају или како их ми по навици, стереотипно схватамо.
Са народом у коалицији су само јад и беда.
Нико други није хтео.
♣
Примећује се и одлив лопова.
Овде више нема шта да се украде.
♣
И ова власт нам је од Бога,
али као његова одмазда.
У афористичком исказу Милана Р. Симића нема околишења, врдања, забашуривања и шминкања истине. Он крајње згуснуто, са минимумом речи, на духовит, ироничан и луцидан начин прецизно разоткрива важне, битне и опоре, невеселе истине. Његов афоризам погађа у сам центар, тамо где највише боли мету, па била она власт, опозиција или поданици. Симићеви афоризми пуни експлозивног набоја, опоре ироније и жестоког сарказма су згуснути, вишеслојни, набијени значењем, сажето и прецизно исказани. Они нису јевтине, клишетиране и отрцане досетке, разумљиве одмах, на прву лопту, већ вишеслојне, кондензоване, горке и отрежњујуће мисли, које захтевају мисаони напор.
