Јован Зафировић – У ПРАВУ СТЕ, ШЕФЕ
Радна недеља, па мора да се ради.
Председник општине позвао је двојицу директора на састанак. И свако би помислио да их је позвао у кафану, али није. Позвао их је у своју канцеларију да предложе план, с обзиром на буџет са којим располажу.
-Шта је најпотребније? Упита председник општине Новаковић.
-Председиче, јави се директор Дома културе и рече, мислим да ове године, када се организује културна манифестација, избегнемо позив који традиционално упућујемо локалном културном уметничком друштву, већ да у програм унесемо иновације, посветимо пажње савременом стваралаштву. Народу је, чујем приче, досадило да гледа фолклор из године у годину. Нико неће да дође да гледа фолклор. Биће празна сала.
Таман је хтео да се обрати директору Дома културе, Новаковић даде реч другом директору у његовој општини задуженом за социјална питања, а све у циљу да саслуша и једног и другог па да одговори.
-Ја, председниче, мислим да се новац не треба усмерити ове године на културу, народ је припрост, не може он разумети савремене токове уметности, већ део новца којим располажемо треба искористити за куповину основних животних намирница угроженим породицама, то делује популистички и сигурно ће нам донети неки политички поен, а део да се, наравно, подели на три дела, ако ме разумете!
Разумео је све, председник Новаковић. Док се чешао по глави и мешкољио, размишљао је шта да каже:
-Најпре да одговорим теби Трајковићу и да завршимо причу. Ти добро знаш да културно уметничко друштво не плаћамо а да све осим њега кошта, а ја добро знам да ћеш ме питати, шефе, хоће ли остати нешто за нас. Ако покушамо да реорганизујемо културну манифестацију, да штампамо нове рекламне материјале, изаћи ће пуно пара, а шта фали овим који користимо годинама. Пажљиво се чувају и ваде се једном годишње, баш као новогодишње јелке. А што се тиче сале, сала до сада никада није била празна, одувек је била крцата. Првих петнаест редова заузеће, као део радне обавезе, радници општине, локални свештеник и његова породица, позваћемо и владику. Осталих петнаест попуниће њихова родбина и решили смо проблем. Дакле, оно што хоћу да кажем, а тиме ћу одиста завршити са културом, јесте да се на културу паре неће бацати, а имаћемо културно-уметнички програм. Што се тиче социјалних случајева, претерао си Петрићу. Нису људи толики социјални случајеви да им се додели чак половина новца којим располажемо. То је апсолутно неприхватљиво. Ви знате да имамо добру комуникацију са директором народне кухиње у суседном селу, он ће се, у договору са мном, постарати да намири све гладне душе, с тим што ће од тог новца и њему припасти неки проценат. Боље то него да користимо отрцану методу куповине основних животних намирница. Тиме нека се баве занесењаци из хуманитарних организација, навијачи, разна патриотска удружења.
-Али, председниче, заурлали су хорски директори, народ ће брзо открити план, морамо бар неки динар утрошити како бисмо могли да оправдамо?
-Ви сте млади и неискусни. Политику коју водимо више од једне деценије је ефикасна и она нас одржава на власти. Најбитније је да се народ намири и са њим нема проблема. Ја гарантујем да нећемо чути један коментар са негативном конотацијом на конту нашег управљања парама, био је јасан и уверљив председник општине Новаковић.
-Коју то, млади, голобради директори, политику водимо, упиташе председника општине.
-Политику хлеба и игара. Кад народу дате хлеба и игара, он не размишља и не доводи ништа у питање.
-У праву сте, шефе, опет су хорски изговорили директори, а тиме је састанак био завршен где је председник општине Новаковић показао једну демократичност, јер није био суров и одлучан да његова буде последња.
Већ кроз наредних месец дана организована је културна манифестација на којој је наступило локално културно уметничко друштво у сали за коју се тражила карта више, капацитети народне кухиње били су повећани, а народ срећан и задовољан.
