Slavica Agić – Aforizmi
Nastala druga vremena; čovek čoveku dobro dođe kad odlazi.
Klin se čorbom kod nas glad izbija.
Ne čudi što se na televiziji mogu čuti tolike laži. I služi nam kao šarena laža.
Kada idem u kupovinu dileme nema. Kupim hleb.
Ako se razbolite obavezno se javiti lekaru. Ako uspete do njega doći.
Digla se kuka. I okačila o klin.
Džaba su nam odrešene ruke. Kese nisu.
Debelo priznajemo; mršavi su dokazi kako preživljavamo.
Teško ćemo u belom svetu naći bela ‘leba. Ocrnili su nas.
Oni koji nas vode u svojim su foteljama.
Iz našeg ugla stvarnost gledamo tupouglo
.
.
Mi naše troškove ne pokrivamo. Više ih prikrivamo.
Eh, što ne beše veštačke inteligencije u moje vreme, već sam morala o svemu ja da razmišljam.
Veštačka inteligencija je kao veštačko đubrivo. Naduvano je to.
Kaže da nema ni jednu mrlju na sebi. Izgleda, fleke ne računa.
Bili su jasni kao pročitana knjiga, samo što knjiga i posle čitanja ostaje prijatelj.
Kažu da teškoće prolaze. Pitam se zašto uvek pored nas.
Dok smo njega slušali u centru pažnje, iskoristili su našu nepažnju.
Čovek se oduvek borio za ugrožene vrste na zemlji. Sada za njega nema ko.
Pesma nas je (o)držala sve dok se nismo otreznili.
